а

Нису то две пљуске

Помислила сам – када бисмо имали више таквих тужилаца, многа деца би имала мирније детињство.

Ударац по души је наслов књиге Наде Бањанин-Ђуричић, а тема је злостављање деце, па и у породици.

Недавно су поједини дневни листови објавили вест да је општински јавни тужилац у Зрењанину покренуо истрагу против мајке због породичног насиља. Не би то била толико необична вест, јер насиље у породици је кривично дело, иако су мајке нешто ређе починитељке и осумњичене него очеви. Међутим, наслов у једном листу је гласио: „Због два шамара мајка ће морати у затвор”. У тексту су се два шамара претворила у две пљуске, што се разумљиво претворило у заштиту мајке (насилнице) и критику поступања зрењанинског тужиоца. Допринос таквој оцени дали су и поједини стручњаци чији се ставови често преносе у медијима. Једна од њих је посумњала да је реч о некој „намештаљци”, надуваној ствари која се ставља на терет мајци. Пошто су друге новине дале опис догађаја који је претходио шамарању детета од осам година у јавној институцији (претња да ће мајка дете бацити кроз прозор, упозорење службенице да ће позвати полицију и нове претње мајке да ће у том случају скочити заједно са дететом), било је логично да очевидац догађаја пријави случај грубог насиља над дететом, јер га на то обавезује Законик о кривичном поступку. Ствар није ни стигла до суда, али је мајка већ била у затвору!

Било ми је одмах јасно да овде нешто не штима. Због два шамара се не иде у затвор, јер забрана телесног кажњавања детета у породици још није ушла ни у један пропис, иако се већ две године у јавности „ломе копља” да ли је то потребно, да ли ће то довести до руинирања родитељске моћи (!) над дететом и стварати генерације размажене деце која ће успоставити своју страховладу над родитељима. Позвала сам општинског јавног тужиоца Зрењанина, који је на конференцији за новинаре изнео податак о покретању кривичног поступка и потврдио информације које су већ биле објављене – да је двоје од четворо деце осумњичене мајке раније смештено у хранитељску породицу, због насиља и занемаривања. Дакле, није кривични поступак покренут због две пљуске, или чак шамара, већ због сумње на континуирану изложеност деце насиљу и занемаривању. Била сам пријатно изненађена када ми је тужилац рекао да у том органу постоји нулта толеранција на насиље. Сложила сам се да једино таквим приступом можемо мењати односе и ставове у друштву када је реч о породичном насиљу и посебно насиљу према деци. Помислила сам – када бисмо имали више таквих тужилаца, многа деца би имала мирније детињство. И уместо да такав гест стручњаци похвале и подрже, дешава се мук. Тужилац је добио неколико телефонских позива охрабрења и подршке. Како ће то деловати на остале тужиоце? Дестимулативно, претпостављам.

У чијем је интересу да се о оваквим случајевима искривљује стварност? У интересу нормалности није. У интересу деце још мање. Продаје ли то боље новине? Надам се – не. Па, шта је онда разлог тако безочном искривљавању стварности у којој се судбина детета потпуно занемарује? Нисам успела да докучим. Сем ако неки јак лоби не стоји иза тезе да је телесно кажњавање деце последњи забран моћи немоћних родитеља. Али ни у то не верујем. Лобији се стварају око ствари иза којих стоји новац или неки други важан интерес.

Неколико дана после ове, медији су пренели стравичну вест – син, момак од 18 година, тек искорачио у свет одраслих, убио оца. Као разлог навео је да га је отац константно физички кажњавао и да му је дозлогрдило. Отац је очигледно претерао са испољавањем родитељске моћи, син ојачао и узео правду у своје руке. Није било у његовој близини савесног комшије да пријави насиље и још савеснијег тужиоца да процесуира злостављача. Момак ће добар део своје младости провести у затвору, у то нема сумње. Да ли је могао да буде спасен из пакла у којем је живео? Одговор знамо: могао је и морао је да буде спасен.

Прочитали смо у тексту мог грчког колеге (,,Политика”, 8. марта) како је текао процес законске забране родитељског телесног кажњавања деце у Грчкој. Резултати који су постигнути јесу за похвалу. И као што је у том тексту изложено, имали су у протеклом периоду само неколико судских поступака. Дакле, ни у Грчкој родитељи не иду у затвор зато што ошамаре дете, али свакако иду они који радо и често посежу за каишем, или остављају деци маснице на телу и души.

Заменица заштитника грађана за права детета

Тамара Лукшић-Орландић