а

Изводи ауторског текста  Тамаре Лукшић - Орландић, објављени су у Политици 01. 09. 2012. године у додатку "Култура, уметност, наука"

Деца и култура, па још у Србији

Зашто су у Србији, када је реч о култури, културни посленици морали да посежу за слоганима и кампањама, како би грађанима приближили суптилне продукте уметничког стваралаштва? Зар није иманентно човеку 20., а сада и 21. века да тражи бег од свакодневице у неком амбијенту који оплемењује? Некако се увек сетимо онога „лепше је са културом“ и склони смо да се често томе и подсмевамо. А са културом јесте лепше, уз звуке виолине или  клавира, са књигом која је некад била „најбољи друг“, а данас ју је заменио компјутер, пред сликом неког мајстора кичице, у пригушеном светлу позоришне сале (или сале Дома културе, а зашто не и школе), било да глумци изводе представу или балетски играчи дочаравају плесом оно за шта су речи сувишне.

Нити се за културу издваја довољно у буџетима Републике и локалних заједница, као ни за образовање, уосталом, које треба да буде стуб једног друштва, па је тема из наслова једна велика црна мрља на савести свих који се баве децом, а пре свега у систему образовања, мада ни родитеље не треба сасвим амнестирати, уз сво уважавање тешке економске ситуације и чињенице да можда само мањи део родитеља има идентичне навике и жели да их пренесе на децу.

Повод за ово ламентирање је истраживање под називом «Културни живот и потребе ученика средњих школа у Србији» које у две реченице објашњава невеселу слику  структуирања слободног времена средњошколаца. Наиме, већина ове деце има дневно по 5 сати слободног времена. Тих 5 сати најчешће потроше гледајући ТВ и слушајући музику, што не би било тако лоше када би гледали неке научне и образовне емисије (ако их нема на домаћим каналима, има их доста на кабловским мрежама и доступне су са преводима) или слушали понекад и класичну музику, а не претежно песме које се пишу за сат два, а онда се на њима прави иметак. Баве се и спортом или време проводе за рачунаром, тим новим предметом обожавања деце и младих, а чести су и посетиоци кафића. Само 0,2% одлази у позориште, музеје и на концерте!

Немамо слично истраживање за децу узраста до 14 година. Бојим се да би резултати били слични, са мање седења у кафићу, али зато више обузети компјутером и игрицама, са деформитетима кичменог стуба, повећаном телесном тежином и болестима које иду уз то.

Конвенција о правима детета обавезује државе уговорнице да признају право детета на одмор и слободно време, на учешће у игри и рекреативним активностима које одговарају узрасту детета, као и на слободно учешће у културном животу и уметности. При том, држава је дужна да ово право детета подстиче и пружи једнаке могућности за културне, уметничке, рекреативне и слободне активности. Кад кажемо држава мислимо, пре свега на институције које имају одлучујућу улогу у васпитавању деце, а то су школе, почев од предшколских установа где се почиње са обликовањем афинитета детета.Тако долазимо на терен оних који су заиста позвани да стање ствари у области културне понуде за децу промене, да посеју клицу интересовања за културне садржаје и да гаје континуирано тако постављену потребу детета за уметношћу, културом и оним што оплемењује дух. Као што је недавно на исту тему рекла професорка социологије, Анђелка Милић: «Школа није настава од четири или осам сати, она треба да буде много више место развоја најразличитијих креативних интересовања, активности и потреба деце и младих». Школа је некада то успешно радила. Организовала је редовне посете ђака музејима, позоришним представама, концертима, изложбама, организовала  вечери поезије у свом простору или локалној библиотеци, иницирала такмичења деце у рецитовању, читању књига, подстицала децу да учествују на конкурсима у цртању, певању, писању....То су се некад звале секције – литералне, драмске, сликарске и ине. Деца су била заокупљена тиме, дан им је био испуњен, родитељи много мирнији, јер су знали где су им деца. Та деца су касније и своју децу учила сличним стварима, али је, нажалост школа изгубила корак са реалним животом.

Нећу пропустити да кажем да су рат и санкције погубно деловали на овај аспект живота. Школске просторије су се издавале за свадбе и пучка весеља, деведесетих ни једна генерација није завршила школовање без стотинак дана штрајкова просветних радника и трајања часа 30 минута. Дрога је на велика врата ушла у школска дворишта. Када се томе дода вртоглав успон модерних технологија, мобилних телефона, пре свега, који су најдража играчка сваког основца, колико је остало за оно што зовемо културом? И зато су поменути резултати истраживања потпуно очекивани.

Ако су очекивани, не смемо да будемо њима заробљени. Они су управо аларм да институције образовања морају да направе своје појединачне планове «спаса «. Понудом деци што више културних садржаја, решава се више проблема – правилно се структуира њихово време и подстичу се да развијају своје већ изражене или скривене таленте, а доприноси се и смањивању вршњачког насиља што је доказано кроз неке примере добре праксе школа у Србији. Мислимо о томе!

 

Тамара Лукшић – Орландић

Заменица Заштитника грађана за права детета и родну равноправност