а

Образовање и нетолеранција

Тамара Лукшић Орландић

Како тј. чиме објаснити чињеницу да адолесценти (који су још увек деца све док не напуне 18 година), када се суоче са својом сексуалношћу и када открију своју хомосексуалност, имају ужасан страх да то саопште својим родитељима. Део разлога, мањи, свакако лежи у чињеници да се адолесценти у нашем друштву, генерално, не осећају комотно да о теми сексуалности, о првом искуству, када то учинити и са ким, разговарају са својим родитељима.

Отуд и толики број малолетничких трудноћа, односно прекида трудноће на узрасту 15 - 18 година, на које учестало упозоравају лекари. Родитељима се крију такве ствари докле год се може, или док родитељи не открију или посумњају „да се то десило“. Нарочито је то проблем код девојака.

Они млади који код себе препознају хомосексуалну наклоност имају још већи проблем. Рећи то родитељима представља непремостиву препреку и одлаже се у недоглед из страха шта ће рећи, да се не обрука породица, а када се открије, самоиницијативно, или препозна од стране родитеља, настаје драма. По правилу родитељи ову вест доживљавају трагично и нису ретки случајеви одбацивања. Најблажа реакција је разочараност. Та разочараност ништа мање не боли момка или девојку од 17-18 година него одбацивање. Трансполне младе особе такође остају без праве подршке унутар породице.

Зашто је то тако? Како то да се родитељи боре за своју децу која су учинила неко тешко кривично дело и не одбацују их? Једино се ћерка лезбејка или син геј доживљавају као породична срамота, „хоће да пропадну у земљу“ од бруке пред родбином, пријатељима, комшијама. Или, ако се и помире са том чињеницом, не желе да виде и упознају партнера/партнерку свог детета. Где су корени таквих драстичних неспоразума на линији родитељи - деца која су хомосексуално одређена. Докле ће се предрасуда преносити са генерације на генерацију?

Систем образовања, односно уџбеници из којих су училе генерације и садашњих лекара, социолога и један број родитеља (док један број родитеља највероватније није ни стигао до средње школе, имајући у виду образовну структуру становништва у Србији) сигурно је на високом месту као узрочник погрешног поимања хомосексуализма као болести. Иако је још 1990. године хомосексуалност уклоњена са листе класификације болести и сродних здравствених проблема Светске здравствене организације, у Србији та чињеница није стигла до оних који увелико формирају мишљење младих, запослених у просвети. Тако се о хомосексуалности учило у одељцима под називом „сексуално поремећена личност“, да је то поремећај сексуалног нагона, а најдрастичнији пример је уџбеник из психологије за угоститељске и туристичке школе (аутори Кузмановић, Штајбергер, издање 2003), који хомосексуалност помиње у одељку посвећеном проституцији, након пасуса о зоофилији, некрофилији или содомији!

Реченица која следи да је данас однос према хомосексуалности много толерантнији, вероватно зато што је појава урођена и да је треба разумети, а не грубо осуђивати, тешко да може да надомести штету коју је претходни опис направио. Има и случајева да се о правима ЛГБТ особа уопште не говори у појединим уџбеницима (уџбеник „Социологија“ аутора Митровића и Петровића из 1992, ново издање 2005. или средњошколски уџбеник за филозофију, аутора Савић, Цветковић, Цекић).

Неки од аутора поменутих уџбеника кажу да су у писању морали да се придржавају програмских садржаја које утврђује министарство образовања. Дакле, ту долазимо до средишта проблема, где су потребни радикални резови, а где политика има одлучујућу улогу. У нашем суседству такав корак је недавно учињен. Од ове школске године у свим основним и средњим школама у Хрватској, кроз више предмета: природа и друштво, биологија, физичка култура, психологија, али и кроз часове разредне наставе, ученицима ће сходно њиховом узрасту бити предавани садржаји о поштовању различитости, укључујући и сексуалну различитост, толеранцији према сексуалним мањинама и забрана њихове дискриминације.

Када се нешто слично деси и у Србији, а не видим разлог да се то не учини већ од следеће школске године, онда ће се смањивати и онај драстично висок проценат ставова међу средњошколцима о томе да највећу дистанцу адолесценти у Србији имају према Албанцима, Хрватима и ЛГБТ особама. А полако ће наше окружење постајати пријатељскије према различитим, родитељи ће се мање стидети своје ћерке лезбејке и њене партнерке или сина геј и његовог партнера. Чини ли вам се да би слоган кампање СЕ од пре неколико година „Сви различити - сви једнаки“ могао да буде прихваћен и у Србији? Будимо реални, тражимо немогуће.