а

Изводи ауторског текста  Тамаре Лукшић - Орландић, објављени су у Политици 12. 03. 2013. године у рубрици "Погледи"

Сексуално злостављање деце захтева свеобухватни одговор државе

Законски оквир за заштиту деце од сексуалног злостављања није добар, нити довољан да децу заштити, а насилнике адекватно казни.

То није само наша стварност, већ већине земаља у свету, па и у Европи. Да није тако, не би Савет Европе 2010. године  усвојио Конвенцију о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања (Ланзарот Конвенција), а 2011. године лансирана је и кампања „1 од 5“, која најсликовитије говори о размерама ових тешких кривичних дела усмерених према деци. Србија је ову Конвенцију ратификовала још маја 2010. године, али надлежни органи дуго нису предузели ништа да стандарде садржане у Конвенцији преточе у законска решења и праксу стручног рада са децом жртвама. Дуго се најављивао закон који би увео неку врсту регистра починилаца тешких кривичних дела сексуалног насиља учињених према деци.

Сумњам да би се то и десило у догледно време да није било  трагичне судбине осмогодишње девојчице која је умрла као жртва силовања и њеног оца, који је као своју мисију, преузео ангажовање да се такав закон донесе, како би нека друга деца била заштићена од сличних злочина.  Влада је недавно усвојила Закон о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима и он ће се наћи пред посланицима Народне скупштине у управо започетом редовном пролећном заседању.

Закон прописује надзор над педофилима после издржане казне затвора, као и оснивање регистра таквих осуђеника са подацима који ће, под одређеним условима, бити доступни државним органима и заинтересованим фирмама и појединцима. Предвиђени су посебне мере које трају две деценије после издржане казне: обавезно јављање надлежном органу полиције и Управи за извршење кривичних санкција, забрана посећивања места на којима се окупљају малолетне особе, као што су вртићи, школе и игралишта, затим обавезно посећивање професионалних саветовалишта и установа, обавезно обавештавање о промени пребивалишта, боравишта или радног места и обавезно обавештавање о путовању у иностранство.

Са своје стране, Заштитник грађана је 2011. године поднео Министарству правде Иницијативу за измену Кривичног законика, која садржи и неколико предлога који се односе на заштиту детета, жртве сексуалног насиља, сагласно предлозима садржаним у Ланзарот конвенцији. Тадашње Министарство није одговорило Заштитнику грађана на иницијативу, те је Заштитник  грађана исту Иницијативу поднео октобра 2012. године новом министру правде. Овог пута је добијен одговор са обећањем да ће приликом следеће фазе измена Кривичног законика бити узети у обзир ови предлози Заштитника грађана.

А, предлози су следећи:

Вероватно најзначајнија промена би била да застарелост кривичног гоњења за кривична дела против полне слободе која су учињена на штету малолетног лица, почне да тече од пунолетства жртве, како би се омогућило покретање поступка онда када жртва ојача, стекне самопоуздање и може самостално да се суочи са насилником из свог детињства, који је , по правилу, особа од поверења детета (отац, неки други члан породице или друга детету блиска особа). Већина земаља која је извршила измене у овом правцу определила се за исти лимит у погледу година за отпочињањ рока за застару (Хрватска, Словенија, Немачка, Норвешка, Француска), док су неке земље као лимит за застару определиле одређену старост  (Швајцарска 25 и Финска 28 година), а неке су утврдиле да застара почииње да тече када жртва напуни 14 година (Исланд) или 15 година (Шведска).

Даље се предлаже да се изједначи положај свих малолетних жртава у односу на акт силовања без пристанка. Реч је о тзв. недостатку сагласности на сексуални чин који је за сада уређен тако да се само за жртве старости до 14. година уводи оштрија казна, док се деца старија од 14 година сматрају зрелим да ступају у сексуалне односе. У том смислу, предлог Заштитника грађана је да се добна граница повиси на 18 сагласно Конвенцији о правима детета, али и  Ланзарот Конвенцији , према којима су сви деца док не напуне18 година. Наравно, не би се кривичним делом сматрало ступање у сексуалне односе када је реч о вршњацима, односно малој разлици у годинама између дечака и девојчица.

Такође, нужно је да се појам обљубе прошири и на пенетрацију другог дела тела, који није мушки полни орган или пенетрацију предметом, како се не би у пракси такви акти квалификовали као недозвољене полне радње, починици кажњавали блажим казнама, а  гоњење је најчешће могло да се покрене само по предлогу, а не ex oficio.

Потребно је и да се посебно санкционише чињеница да је учинилац кривичног дела искористио специфичан однос поверења, ауторитета и/или моћи у односу на дете, те да се то узме као отежавајућа околност приликом одмеравања казне.

И, наравно, оно што је често „трн у оку“ жртава и њихових породица, то је потреба да се пооштри казнена политика, тако што би се уклонила новчана казна као главна у случајевима извршења кривичног дела недозвољене полне радње, јер сe она користи у пракси и када су жртве деца, тј, особе млађе од 18 година (од 14 до 18), пошто се за млађе од 14 ни сада не користи новчана казна.

 

Да би се исказало поштовање државе према детету жртви, неопходно је да се избрише из Кривичног законика могућност да се иједно кривично дело против полне слободе гони по предлогу, јер интерес државе мора да буде да сузбија и превенира криминалитет у овој области, нарочито имајући у виду његову раширеност.

Када будемо имали усвојен Закон о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима и када кривични законик претрпи измене на које сам укратко указала, можемо рећи да је држава учинила оно на шта се и обавезала потписивањем Ланзарот конвенције – да је створила правне претпоставке за бољу заштиту деце од сексуалног насиља.

Наравно, остаје обавеза да се кроз процес едукације ради на превенцији тако што ће професионалци у свим секторима који раде са децом – у образовању, здравству, социјалној заштити, правосуђу, полицији, али и у спортским клубовима, институцијама културе и забаве и сл. поседовати одговарајућа знања о сексуалном  искоришћавању и злостављању деце, те да међу њих неће залутати они који су били осуђени за ову врсту кривичних дела почињених према деци. Надаље, превенција подразумева и потребу информисања деце и у основним и у средњим школама о опасностима од сексуалног искоришћавања деце, средствима и начинима заштите.

И на крају, зашто увек морамо да чекамо неки трагичан догађај, или неку конвенцију да би предузимали превентивне  и нормативне активности како би заштитили оне који су најрањивији?

 

Тамара Лукшић Орландић

Заменица Заштитника грађана

Београд, 7.03. 2013. године