а

Саопштења

Поводом Међународног дана породице Заштитник грађана истиче значај породице и позива на њену заштиту, а посебно на сузбијање насиља у породици ефикаснијим радом надлежних органа.

Такође је посебно значајно ефикасна заштита права на ограничено радно време, на одмор и друга права из радног односа, која су од великог значаја не само за радника, односно радницу, већ и за њихов породични живот. И сиромаштво представља растућу претњу породицама у Србији.

Од укупног броја притужби које је у претходних годину дана примио Заштитник грађана, а које се односе на заштиту породице и породичног живота, 11 одсто тиче се насиља у породици, махом према женама и деци.

Заштитник грађана истиче да се повећава стопа ризика од сиромаштва у Србији (за 2014. годину износи 25,6 одсто у односу на 24,6 одсто 2013. години), а ризику од сиромаштва највише су изложена деца (29,6 одсто). Терет мера штедње у Србији највише су поднеле породице, а њихове последице су најтеже погодиле децу. Како би се обезбедила већа друштвена и државна подршка породицама са посебно рањивом децом, Заштитник грађана је предложио измене и допуне Закона о раду и Закона о финансијској подршци породици са децом.

Није дошло до значајног напретка у положају породица, деце и жена у ромским насељима, где су разлике у односу на општу популацију и даље велике. Смртност одојчади у тим породицама је двоструко већа, а вакцинација деце препорученим вакцинама до њиховог трећег рођендана је двоструко мања у односу на национални просек. Обухват деце образовањем на раном, предшколском узрасту у Србији је 50 одсто, а ромске деце је готово 10 пута мање. Ромске девојчице испод 14 година двоструко више су ангажоване у одржавању домаћинства него у општој популацији.

Заштитник грађана истиче и значај поштовања, уважавања и остваривања пуног потенцијала сваког њеног члана, као и подстицање равноправности између жена и мушкараца, одговорног родитељства оба родитеља, равноправних могућности запошљавања, равноправне поделе послова у родитељству и унутар домаћинства и заједничког доношења породичних одлука.

Заштитник грађана Саша Јанковић изражава задовољство што су надлежна министарства одлучила да, ради расветљавања свих околности и утврђивања истине у случајевима „несталих беба“, буде предложен посебан закон, како је то Заштитник грађана званично препоручио пре четири године.

„Само законом је могуће установити привремено тело са јаким истражним овлашћењима и независношћу, што су особине потребне да би се дошло до конкретних резултата и имао такав легитимитет да те резултате породице прихвате као истину. Заслуга је министра здравља Златибора Лончара што је тај став заштитника грађана прихваћен, а не, како је прво саопштено из Министарства правде, план да то тело оснује Влада подзаконским актом.“, саопштава овим поводом Саша Јанковић.

Извештајем Заштитника грађана из 2010. године констатовано је да је у прошлости постојало мноштво мањкавих и неусклађених процедура које нису ни доследно поштоване; да је било неодговорности и аљкавости у вођењу евиденција и документације, да није било довољно поштовања за права родитеља на потпуно информисање и одлучивање, због чега се, без много дубље истраге у сваком појединачном сумњивом случају, не може искључити могућности да неко није незаконито одвојио дете од родитеља и прогласио га мртвим.

Заштитник грађана је због тога Извештајем предложио доношење посебног закона којим би се основало привремено независно тело са јаким истражним овлашћењима, на шта се позвао и Европски суд за људска права у Стразбуру, када је прихватио прву тужбу против Србије у случају „несталих беба“. Извештајем је Заштитник грађана од надлежних органа тражио да предузму низ мера како би се смањила могућност настанка нових спорних случајева, а највећи број тих мера је у међувремену спроведен.

Поводом изјава ресорног министра Александра Вулина и начина на који поједини медији извештавају о насиљу које је двоје деце од 10 и 11 година извршило над Рашом Поповим, Заштитник грађана саопштава:

Постојање деце од 10 година која организовано и континуирано крше закон и врше насиље,  поразни је резултат нерада државних и локалних органа чији је посао да такву децу, без адекватног родитељског старања, на време идентификују и избаве са погрешног пута, а то су пре свега ресор социјалног старања, у сарадњи са ресором образовања, унутрашњих послова, здравља и другим.

Застрашујуће је што се јавно, уместо захтева за бољом опремљеношћу, стручношћу и одговорношћу оних чији је посао да децу склоне и преусмере из света криминала, преко појединих медија и стручњака, позивањем на пример појединих држава у Сједињеним америчким државама, сугерише да би проблем требало решавати чак и увођењем смртне казне за децу! То најбоље показује где се завршава пут којим се предлаже да кренемо.

Поводом појединих предлога да се и млађи од 14 година лишавају слободе, Заштитник грађана подсећа да је Република Србија потврдила Конвенцију о правима детета и друге међународне документе који се баве положајем детета у сукобу са законом, који захтевају од држава потписница да предузимају мере чији циљ није санкција, изолација и искључивање детета из друштва, већ рехабилитација и (ре)интеграција детета у друштво.

Досадашња пракса, и то не само у Републици Србији, показала је да лишење слободе деце и њихова изолација не доводе до смањења делинквенције јер не делују на њен узрок. Из тог разлога, савремена кривичноправна законодавства у области малолетничког правосуђа лишење слободе прописују као меру последњег избора, када све друге мере које је држава дужна да предузме ради превенције и отклањања узрока малолетничке делинквенције нису дале резултате. Снижавање границе од 14 година за кривичну одговорност и затворске казне за децу могле би се, дакле, разматрати тек ако би се показало да је српско друштво такво да све друге мере, – превенција, усмеравање, подршка, надзор, појединачно и заједно, никако не могу да спрече да деца од десет година буду најстрашнија опасност по околину. Став Заштитника грађана је да српско друштво није у таквом стању, већ да државне и локалне институције социјалне заштите и рада, образовања, унутрашњих послова, омладине и спорта, културе и друге које могу и треба да осигурају и омогуће правилан развој деце, не испуњавају у потпуности свој циљ и да их треба ојачати.

Република Србија је своје законодавство ускладила са међународним уговорима и општеприхваћеним међународним стандарима у области преступништва деце и прописала посебан третман, нарочито хитно и обазриво поступање према малолетном учиниоцу кривичног дела, које води рачуна о његовом узрасту, условима развоја и другим својствима и има за циљ превентивно деловање, уместо репресивног. Утврђене су и надлежности Министарства унутрашњих послова да о свим подацима о деци са проблемима у понашању и деци у сукобу са законом обавештавају орган старатељства, који је дужан да овој деци и њиховим породицама пружа стручну помоћ и подршку у циљу заштите деце од занемаривања и штетних услова развоја. Правовременим идентификовањем нежељених образаца понашања од стране надлежних институција, пружа се могућност да систем социјалне заштите различитим методама ране интервенције корективно утиче на породичне односе и друге факторе ризика у породици и окружењу који подстичу нежељено понашање детета, чиме се постижу бољи резултати од изолације и репресивних метода.

У конкретном случају напада на, иронично, пример најбољег пријатеља деце међу одраслима – Рашу Попова, доступни подаци говоре да је у дужем периоду изостајало правовремено реаговање надлежних органа на неодговарајуће услове живота, развоја и васпитања двојице малолетних нападача. Медији су пренели и оцену органа старатељства да је „немоћан“, као и податак о „правној невидљивости“ деце и њихових породица, што доказује пропусте у раду више државних органа и матичних служби. Та су деца, упркос томе што су данас насилници, јесу пре свега жртве занемаривања од стране породице и органа државне управе и локалне самоуправе.

Поводом захтева да Заштитник грађана каже како треба уредити кривичну одговорност деце, треба се подсетити да је омбудсман контролни орган, а да је посао Владе и надлежних органа управе – у овом случају Министарства рада и социјалне политике и Министарства правде, да предлажу, утврђују и спроводе политику и прописе у одређеној области. На предлоге тих прописа Заштитник може и треба да даје мишљење, као и да контролише да ли их органи власти извршавају законито и правилно.

Заштитник грађана позива медије да дају више простора стручњацима који се овом проблематиком баве без популизма, како би јавност добила пуну слику о овој појави, њеним узроцима и начинима решавања, а избегла даља штета и погрешне одлуке које ће проблем само продубити.

Заштитник грађана Саша Јанковић и заменица заштитника грађана задужена за права детета Гордана Стевановић честитају свој деци Светски дан детета, а одрасле подсећају да се свака криза вишеструко одражава на децу и да то морају имати у виду када планирају и спроводе било какве мере.

Заштитник грађана је разматрао више од 2.000 притужби које се тичу права детета. Укупно су, ради заштите права детета органима јавне власти упућене 282 препоруке, а охрабрује податак да су органи јавне власти извршили све препоруке које им је Заштитник грађана упутио 2013. године.

У протеклом периоду унапређен је и нормативни оквир од значаја за заштиту права детета. У складу са препоруком Заштитника грађана донет је, на пример, Закон о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима, (тзв. „Маријин закон“) којим је унапређена кривично-правна заштита деце жртава сексуалног злостављања. Донет је и Закон о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља којим је обезбеђена здравствена заштита сваком детету, без обзира на то да ли му је књижица оверена или не. Посебан извештај Заштитника грађана о случајевима тзв. несталих беба имао је и међународни одјек, кроз праксу Европског суда за људска права који се у својој пресуди позвао на тај извештај и затражио од Србије оно што је извештајем Заштитник грађана давно предлагао.

Ове године Светски дан детета прати јубилеј – 25 година од усвајања Конвенције о правима детета, првог дечјег „устава“ и својеврсног каталога људских права и слобода детета. Документ који живи већ четврт века и који су потврдиле или ратификовале скоро све државе света, и данас је моћно оруђе у рукама оних који раде на остваривању, унапређивању и заштити дечјих права.

Заменица заштитника грађана за права детета и њене сараднице су, током Дечје недеље која је од 06. до 10. 10. 2014. године обележена широм Србије, посетиле и  разговарале са ученицима основних школа и децом која живе у установи социјалне заштите, како би у непосредном разговору добиле информације о проблемима и тешкоћама са којима се деца сусрећу. Чланови Панела младих саветника су са вршњацима разменили знања о правима и обавезама деце и одраслих и разговарали о видовима заштите права у различитим системима, а посебно у систему образовања. Млади саветници Заштитника грађана нарочито су истакли значај који имају знања о правима детета без којих адекватна заштита готово увек изостане.

Опширније...

Поводом Међународног  дана девојчица, заменица заштитника грађана за права детета и родну равноправност Гордана Стевановић указује на неједнак положај и посебне изазове са којима се девојчице у Србији и даље суочавају. Само зато што су девојчице, оне раније напуштају образовање, па тако 30 одсто њих старости од 15 до 19 година не похађа школу. Са друге стране не чини се довољно како би се обезбедила правичност и услови  равноправних могућности за девојчице у другим областима, као што су спорт, укључивање у модерне технологије, инжењерство, грађевинарство, образовање за професије у војсци и полицији.

 

Опширније...

Поводом вести да је у пожару у неформалном ромском насељу на Новом Београду ноћас страдало троје деце, Заштитник грађана, као и сваки пут када страдају деца, подсећа да није довољно изражавати тугу, већ се морамо упитати да ли се несрећа могла и морала избећи.

Медијски извештаји кажу да се пожар десио у картонској кући и да је последица запаљене свеће, која је, у 21. веку у главном граду европске Србије, децу требало да осветли и загреје.

Ова трагедија је још једна болна опомена о положају Рома у неформалним насељима који вапи за конкретним мерама на унапређењу услова становања и живота те најрањивије групе људи у Србији. Само упорним и искреним мерама државе и локалне заједнице могуће је обезбедити деци безбедније окружење, а родитељима омогућити да испуне своје родитељске дужности. Нечињење и игнорисање нехуманих услова живота значи и велики део одговорности државе и локалне заједнице за сваку несрећу која се деси, па и ову.