а

Из медија

Дневни лист Политика, ауторски текст, 18. август 2011. године

БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ ДЕТЕ

Неки мисле да не треба лишити родитеље овог вида испољавања моћи над дететом

Тамара Лукшић Орландић*

Није реч о хамлетовској дилеми. Поново се захуктава расправа на јавној сцени о томе да ли телесно кажњавање деце од стране родитеља (пошто је забрањено у школи, заводским установама), треба законом забранити и следствено томе, родитеље кажњавати, или је то једна од нужних дисциплинских мера, које се родитељи у Србији не желе одрећи? Неки мисле да никако не треба лишити родитеље овог вида испољавања моћи над дететом, те да је законска забрана лош пут, јер 70 одсто грађана Србије батином решава неке од проблема са децом; стога законописци треба да следе тај дух народа јер се закон ни тако неће спроводити кад велика већина упражњава батине.

Има нас који сматрамо да је управо законска забрана кажњавања деце ударцем (руком, каишем, прутом, варјачом и сличним реквизитима), по неком делу тела, прави пут да се ружна пракса прогна из породичних односа деце и родитеља (и уопште из породичних, брачних, ванбрачних, партнерских односа...). Чак у два законска пројекта, експерти су предвидели изричиту одредбу да је телесно кажњавање деце забрањено. Једно је преднацрт Грађанског законика, који у делу о породичним односима, у члану 87, утврђује забрану физичког кажњавања детета од стране родитеља, али и обавезу да дете штите од таквих поступака других лица.

Како је саопштено, сви аутори овог преднацрта су правници. Други је преднацрт закона о правима детета, којег је припремила експертска група заштитника грађана. У њој су, поред правника, и психолог, социјални радник, лекар, а скоро сви су професори на различитим факултетима и истински борци за права детета, што им је, надам се, квалитет. Ова одабрана група стручњака прихватила се озбиљног посла да изради свеобухватни закон о правима детета, што је недосањани сан многих професионалаца који раде са децом и за децу. На страну то што је, 2008. године, потребу таквог закона Влади Србије препоручио Комитет УН за права детета, када је разматрао иницијални извештај Србије о спровођењу Конвенције о правима детета у нашој земљи. До истог предлога дошао је и Томас Хамарберг, комесар за људска права Савета Европе у свом независном Извештају о стању људских права у Србији. Треба му веровати, јер су права детета његова ужа специјалност.

Заштитник грађана је, користећи своја законска овлашћења у области унапређивања људских права, постао носилац израде Закона о правима детета.

Кад је већ реч о свеобухватном закону, а у 2011. години смо (20 година пошто је, захваљујући Конвенцији о правима детета, дете постало субјект права и тиме промењен вековни подређени положај детета као објекта родитељске бриге и власти), најлогичније је било да тај нови субјект права буде заштићен од физичког (телесног) кажњавања. А, зашто то мора баш законом да се уреди?

Довољно је деловати едукативно, путем кампања у јавности, кажу заговорници повременог батињања деце. Одговор је веома једноставан – ако забране нема у закону, значи да је батињање деце од стране родитеља дозвољено чинити.

Кампање и едукације су неопходне и могу дати фантастичне позитивне резултате.

Као, на пример, у Шведској (земљи која је прва усвојила Закон о забрани батињања деце у породици, 1979. године), где је после само три године примене закона 90 одсто родитеља знало да је то забрањено и где данас само једно од 10 деце бива жртва телесног кажњавања. И посао заштите деце не сматрају завршеним; воде кампање и даље како би могућност инцидената ове врсте свели на минимум.

Многе земље су ту забрану озваничиле доношењем пресуда својих врховних судова (на пример Италија), а свим чланицама Савета Европе, дакле целој Европи, „стоји над главом” прва пресуда Европског суда за људска права из 1998. године, „А против В. Британије”, иначе, донета једногласно.

Мислим да ће се са мном сагласити и они који се јавно супротстављају потреби да Србија постане 31 земља у свету у којој је законом забрањено да родитељи туку децу јер у својим стручним, па и популарним уџбеницима бираним речима, уз све могуће ограде и изузетке говоре о употреби физичког кажњавање сопствене деце. Поготово када је књига намењена читаоцима ван Србије. Међутим, рећи родитељу у Србији да више неће имати моћ и власт над сопственим дететом, да ће изгубити право које има на домаћем терену, у своја четири зида, није претерано популарно.

*заменица заштитника грађана

Правни цинизам

Последњег дана марта 2011, народни посланици су усвојили Закон о социјалној заштити и тиме правно заокружили дуго најављивану реформу овог система, од које су највећа очекивања имали они који су у некој врсти социјалне потребе, а њих је у Србији, сваким даном све више.

Нећу овде трошити простор на чињеницу да надлежни Одбор за социјалну политику није позвао заштитника грађана на расправу поводом амандмана на предлог закона, иако је заштитник грађана још 2. марта, дакле благовремено, доставио овом одбору, сагласно пословнику Народне скупштине, Иницијативу за подношење амандмана на Предлог закона о социјалној заштити. То остављам онима који се старају о спровођењу пословника (такође недавно усвојеног, па се можда нису уходали у његовој примени).

Овде ће бити речи о иницијативи заштитника грађана да се у Закон о социјалној заштити уведе институт „родитеља неговатеља”, којим би се увело једно ново право биолошким родитељима, односно нова врста материјалне подршке породици, и то, породици која негује дете са тешким или вишеструким оштећењем и које има потребу за непрестаном родитељском негом. Предлог заштитника грађана био је да се овим породицама, тј. родитељима неговатељима, који желе да сами негују своје дете, па зато не могу да остваре радни однос и зараду по том основу, пружи надокнада у висини минималне зараде у Републици Србији.

Рацио овог предлога био је вишеструк. Деца остају у породици, где су им услови за развој најхуманији и најподстицајнији и потпуно је комплементарно већ започетој реформи деинституционализације у збрињавању деце. Оваква подршка биолошким породицама (којих у Србији сигурно нема више од неколико хиљада) допринела би исправљању апсурдне ситуације да држава стимулише старање о деци у хранитељским породицама и да предвиђа увећану надокнаду хранитељу који се стара о детету са инвалидитетом, а да биолошким породицама не нуди сличан или исти вид помоћи.

Међутим, Одбор ни не разматра предлог заштитника грађана о „родитељу неговатељу”, већ нуди амандман, који постаје и део закона, којим један од родитеља који није у радном односу, а који најмање 15 година непосредно негује своје дете које је остварило право на увећани додатак за помоћ и негу другог лица, има право на доживотно новчано месечно примање у висини најниже пензије.

Поштовани читаоци, хајде да направимо мали интимни тест шта би свако од нас пре изабрао – да прима минимални лични доходак док негује дете које не може само о себи да се стара и везано је за кревет (а можда има још неко дете, које би радо имало пажњу тог родитеља), или би пристао на варијанту коју му је понудила држава? Да, и још једно питање, шта је са родитељима чије дете, нажалост неће доживети 15 година, већ рецимо 14 година и 10 месеци?

заменица заштитника грађана

Тамара Лукшић-Орландић

 

Прекинимо ћутање

…о сексуалном насиљу над децом

Сексуална експлоатација и злостављање деце је најтежи облик насиља над децом, оставља тешке и дуготрајне последице, а званични подаци о размерама тог насиља су оскудни. Процене стручњака кажу да је једно од петоро деце у Европи жртва сексуалног злостављања или експлоатације а да се пријави само десет одсто случајева. Зашто? Зато што су починиоци, по правилу, особе од поверења или ауторитета деци, а деца осећају срамоту, страх, па и кривицу. У многим друштвима данашњице, па и у Србији, тај облик насиља је и даље табу тема.

Управо тако, „једно од 5”, мото је кампање коју је последњег дана новембра ове године лансирао Савет Европе са циљем да је прихвате све земље чланице и да, оне које то нису, што пре потпишу и ратификују Конвенцију СЕ о заштити деце од сексуалне експлоатације и злостављања (2007), познату и као Лансарот конвенција (по месту у којем је донета). Ова кампања ће трајати најмање три године.

Конвенција је недавно ступила на снагу, а добра вест је да је Србија међу првима ратификовала овај документ, што значи да је у обавези и да је доследно примењује.

Неколико је питања на којима ће државни органи Србије морати да се ангажују у наредном периоду у вези са конвенцијом. Прво је застарелост кривичних дела у овој области учињених на штету детета. Циљ је да се створе услови да дело не постане застарело пре него што жртва очврсне и постане спремна да починиоца пријави. Друго, нужно је обезбедити да професионалци који раде са децом нису никад били осуђени за дела сексуалног искоришћавања и злостављања деце, што повлачи за собом успостављање евиденције починилаца ових кривичних дела (Словенија већ има уређено то питање у КЗ, а и Хрватска ради на томе). Треће, треба обезбедити краткорочну и дугорочну помоћ и подршку деци жртвама сексуалног искоришћавања или насиља ради убрзања њиховог физичког и психичког опоравка и ресоцијализације.

Услов успешности у борби против ових облика насиља над децом је информисање и едукација деце о ризицима сексуалног искоришћавања, о начинима препознавања кроз цео образовни систем, почев од вртића. Кључна је и улога родитеља у раној фази одрастања, када они треба да делују превентивно. Веома је важно (што и Лансарот конвенција препознаје) учешће деце у развоју и спровођењу државне политике, програма и других иницијатива, како би борба против сексуалног искоришћавања деце била успешнија.

Кампања Инцест траума центра „Прекинимо ћутање” добар је увод у националну кампању коју би Србија требало да отвори, имајући у виду да је чланица СЕ и чланица Лансарот конвенције. Заштитник грађана ће засигурно пратити како државни органи спроводе ову конвенцију и новолансирану кампању СЕ и дати свој допринос томе.

Да би била делотворна кампања би требало да пође од следећих премиса: насилник је једини одговоран за учињено насиље, одговорност детета жртве не постоји. На институцијама је да насиље зауставе, санкционишу насилника, а жртви обезбеде сваку врсту подршке. Жртва треба да проговори и прекине ћутање.

 

ДЕЦА ЋЕ МИ БИТИ САВЕТНИЦИ

Тамара Лукшић Орландић заменица Заштитника грађана за права детета

1. Пре два дана, у „Блицу“ је објављен Јавни позив за Панел младих саветника заштитника грађана. О чему се конкретно ради?

Наш посао је да утврдимо како се остварују дечја права у пракси. Првенствено желимо да децу и младе информишемо која су све њихова права, како могу да их остваре, а потом и да их охрабримо да се боре за њих. Примера ради, деца су и даље изложена насиљу у породици, школи и на улици, а кад покушају да скрену пажњу на то, старији их или не саслушају или игноришу њихов позив за помоћ.

Зато ћемо велику пажњу посветити праву детета на мишљење и праву да га искаже. Панел младих саветника је облик трајног учешћа деце у раду Заштитника грађана. Млади саветници биће спона између Заштитника грађана и мене са једне и њихових вршњака са друге стране. Њихова основна улога биће да нам пренесу теме које су важне деци и младима, да нам укажу на проблеме са којима се сусрећу и да покрену питања која су од значаја за побољшање положаја младих.

Такође, даваће мишљења и иницијативе са циљем промоције права детета и активирања младих у унапређењу поштовања и заштите њихових права. Панел ће чинити 30 деце и младих изабраних на период од две године путем јавног позива.

Са њима ћемо се састајати најмање четири пута годишње.

2. Ко може да се пријави и до када?

У сарадњи са Министарством просвете, а посредством школских управа плакат јавног позива биће истакнут на видном месту у свим основним и средњим школама и институцијама, попут домова као и на интернет странама Заштитника грађана:

www.правадетета.рс и www.омбудсман.рс. Јавни позив је упућен свим девојчицама и дечацима узраста од 13 до 17 година. Пријаву са назнаком „За јавни позив“ треба доставити до 1. новембра на адресу: Заштитник грађана, Делиградска 16 или у електронској форми на: . Осим на нашим сајтовима, информације о пријављивању могу добити на броју телефона: 206-81-00.

3. По којим критеријумима ћете бирати чланове Панела?

Осим што морају да задовоље наведене услове, гледаћемо да буде једнак број дечака и девојчица, који ће пропорционално заступати децу из основних и средњих школа, домова, хранитељских породица… Резултати ће бити објављени 20. новембра, случајно, а симболично на дан када се слави 20 година од ступања на снагу Конвенције о правима детета. Млади који изразе заинтересованост да буду чланови Панела, али не буду изабрани, чиниће Заједницу младих саветника и међусобно ће комуницирати преко затвореног Интернет форума.

 

Овај случај је парадигматичан. Мајци је правноснажном пресудом поверено на чување, негу и васпитање малолетно дете. Отац је полицијски инспектор који је учинио кривично дело отмице детета („одузимања малолетног лица“) и који већ три и по године користећи сва могућа правна средства не извршава судску одлуку.

Шта ради полиција чији је то запослени. Невољно покреће дисциплински поступак, али обећава да ће увек изаћи на терен да обезбеди извршење. Шта би Полицијска управа учинила да је исти запослени учинио неко друго кривично дело (а не кривично дело „одузимања малолетног лица“, например да је злоупотребио службени положај?). Да ли се уводи нека хијерархија кривичних дела? Потпуно је јасно да је ПУ Врање имала и има толерантан став према незаконитом одузимању детета од родитеља коме је дете судском одлуком поверено на старање.

Није добро што  у „рату Ристићевих“, њихова девојчица постаје медијски експонирана и што мајци на располагању остају медији, уместо да се извршењем баве државни органи. Посебно није добро што се поверење ускраћује органу старатељства, тј. стручном тиму Центра за социјални рад, који је позван да да стручно мишљење и припреми план извршења малолетног детета тако да сам чин извршења прође са најмањим могућим последицама по емоционални статус детета.

Оно што забрињава, а што је мој, не само утисак на основу разговора које сам водила приликом посете Врању, 17. септембра у Полицијској управи и са в.д. председника суда, већ и прилично чврст став након информације о састанку одржаном у Полицијској управи (ако су тачни наводи у Вашем листу), то је да у Врању влада једна „мачо“ филозофија, која се граничи са мизогинијом. Та филозофија мишљењу жене, па била она мајка детета, која има правноснажну пресуду, или стручни радник ЦСР, или је то заменица Заштитника грађана са сарадницом женом, не придаје значај. Да није тако, да ли би полицијски службеник на крају разговора „истрчао“ са питањем „А, зашто мислите да дете жели да живи код мајке? И да ли би в.д. начелника полиције Врања, на моје коментар да још није касно да се покрене кривични поступак према особи, при том њиховом запосленом, који је начинио кривично дело отмице детета, рекао, „Тачно је да смо то могли, али нисмо, али када би то сада учинили било би зато што то ви тражите“!

Подсетила бих све актере овог случаја, и оне чији рад Заштитник грађана има право  да контролише и оне које по Закону нема (тужилаштво и суд), да је први случај који је Србија изгубила пред Европским судом за људска права (ВАМ против Србије), био случај када отац није дозвољавао виђење девојчице са мајком и да је органима Србије наложено да ту грешку исправе. А у том случају чак и није било правноснажне пресуде, већ само привремене мере и одуговлачења судског спора.

Суд је утврдио да је прекршено право подноситељке представке на поштовање њеног породичног живота и да је дошло до повреде члана 8. Конвенције о људским правима.

Суд је такође, нашао да дужина побијаног грађанскоправног поступка, сама по себи, представља засебно кршење члана 8. Конвенције.

Одмеравајући висину казне Суд је утврдио да држава Србија треба да плати подноситељки представке, у року од три месеца од дана када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, 15.000 ЕУР (петнаест хиљада евра) на име нематеријалне штете и укупно 4.350 ЕУР (четири хиљаде три стотине и педесет евра) на име трошкова, с тим што те износе треба претворити у националну валуту тужене државе по курсу који се примењује на дан намирења, уз додатак средстава за сваки порез који би могао бити зарачунат.

Нажалост ове казне не плаћају они који доводе до кршења права грађана, већ сви грађани Србије који доприносе буџету.

Тамара Лукшић Орландић, заменица Заштитника грађана

Београд, 27.9. 2010. године

 

Зашто сам за удаљавање кладионица од школа

Аутор: Тамара Лукшић-Орландић, заменица заштитника грађана за права детета

Пре тачно годину дана заштитник грађана је покренуо иницијативу за измене Закона о играма на срећу с циљем да се деци, дакле свима млађим од 18 година, не дозволи да несметано улазе у кладионице, да тамо проводе време, троше новац, а неки постају и прави зависници од коцке. Један од предлога за измену закона био је и да се повећа удаљеност играчница од основних и средњих школа са 150 метара на два километра. Треба рећи да је та удаљеност у суседним земљама мања – у Хрватској је 200 метара, у Црној Гори 250. Иначе, у већини уређених земаља одговорним властима и не пада на памет да у близини неке школе дозволе отварање објекта оваквог карактера.

Иницијативу заштитника грађана озбиљно је подржао једино градоначелник Београда и на свој агилан начин кренуо да „премерава” удаљеност кладионица од школа. Већ прва контрола је показала да се у четири централне београдске општине једна трећина кладионица налази на удаљености мањој од 150 метара. Надлежно Министарство финансија је тек тада, септембра 2009, дало тумачење у форми мишљења да се тих 150 метара рачуна тако да то „представља најкраћи пешачки пут од зграде школе до улаза у објекте у којима се приређују игре на срећу”. Колико су законито и правилно надлежни органи у прошлих годину дана примењивали закон и како примењују ово мишљење, предмет је контроле заштитника грађана. Остаје, међутим, чињеница да од 2004, када је закон донет, добрих пет година није ни постојало никакво упутство о начину мерења ове раздаљине.
Заштитник грађана је констатовао и да међу 52 основа за изрицање прекршајних казни приређивачима игара на срећу нема ситуације када се објекат отвори на удаљености мањој од 150 метара. У току поступка који је водио, добијен је одговор да то није потребно, јер се доказ о удаљености подноси приликом захтева за добијање дозволе за отварање играчнице. Логично би било такво објашњење кад пракса не би била следећа. Као доказ којим се регулише поступак добијања одобрења за отварање играчнице, била је довољна изјава приређивача да се кладионица налази на удаљености мањој од 150 метара. Да ли онда чуди то што је градоначелник у свом „блиц кригу” против кладионица у близини школа за кратко време открио и случајеве, међу којима је неславни рекордер једна кладионица на 35 метара од Друге економске школе! Симболично је што је градоначелник за вођење акције удаљавања кладионица од школа задужио свог помоћника Александра Шапића, некадашњег најбољег ватерполисту света, желећи, вероватно, деци да пошаље поруку да спорт треба да буде њихов избор, а не клађење.

Почела је нова школска година. Ситне и крупне поправке на школским зградама су завршене. „Дотерују” се и играчнице, мењају изглед да буду још привлачније за своју клијентелу. „Дотеран” је у јуну и закон и влада га је упутила парламенту. Обавезна удаљеност кладионица од школа сада је најмање 200 метара. Питам се само где се изгубила једна нула из предлога заштитника грађана!
Занимљиво је да предлагач закона често спомиње велике успехе у стављању илегалних кладионица под контролу, па следствено и убирање прихода од њиховог рада, а удаљеност сматра не много важном чињеницом. Приређивачи игара на срећу, власници кладионица, воле да кажу да је од удаљености кладионица од школа много важнија превенција и упиру прст на школу и родитеље. Па, кад они тако превентивно обраде децу и науче их шта ваља, а шта не, није битно да ли је кладионица на пушкомет од школе, или у њеном дворишту, као што је то случај са једном школом на Новом Београду. Неће бити да је баш тако! Чврсто стојим на становишту да је непостојање кладионица у видокругу деце, када су на безбедној удаљености да не могу школске одморе да проводе у њима, такође вид превенције, и то онај примарни. 
Верујем да ће законодавно тело са дужном пажњом размотрити текст који је послат у скупштинску процедуру и усвојити закон којим ће безбедност деце и у овом сегменту бити повећана.