а

Из медија


петак, 16. март 2012. 13:01 |

Опширније...

 

Нису то две пљуске

Помислила сам – када бисмо имали више таквих тужилаца, многа деца би имала мирније детињство.

Ударац по души је наслов књиге Наде Бањанин-Ђуричић, а тема је злостављање деце, па и у породици.

Недавно су поједини дневни листови објавили вест да је општински јавни тужилац у Зрењанину покренуо истрагу против мајке због породичног насиља. Не би то била толико необична вест, јер насиље у породици је кривично дело, иако су мајке нешто ређе починитељке и осумњичене него очеви. Међутим, наслов у једном листу је гласио: „Због два шамара мајка ће морати у затвор”. У тексту су се два шамара претворила у две пљуске, што се разумљиво претворило у заштиту мајке (насилнице) и критику поступања зрењанинског тужиоца. Допринос таквој оцени дали су и поједини стручњаци чији се ставови често преносе у медијима. Једна од њих је посумњала да је реч о некој „намештаљци”, надуваној ствари која се ставља на терет мајци. Пошто су друге новине дале опис догађаја који је претходио шамарању детета од осам година у јавној институцији (претња да ће мајка дете бацити кроз прозор, упозорење службенице да ће позвати полицију и нове претње мајке да ће у том случају скочити заједно са дететом), било је логично да очевидац догађаја пријави случај грубог насиља над дететом, јер га на то обавезује Законик о кривичном поступку. Ствар није ни стигла до суда, али је мајка већ била у затвору!

Опширније...

Данас, 2. март 2012. године

Ефикаснији механизми заштите

У Њујорку је 19. децембра 2011. године начињен историјски искорак у заштити деце и њихових права. Тог дана је Генерална скупштина УН усвојила трећи по реду Факултативни протокол, уз Конвенцију о правима детета, који се односи на процедуру подношења представки Комитету за права детета као надзорном телу за спровођење Конвенције о правима детета.

 Тиме је окончан процес започет 2006. године у којем је један број држава, уговорница Конвенције, покренуо ову иницијативу. У процесу израде је активно партиципарало преко 80 међународних и националних НВО. Усвајањем овог Протокола међународна заједница је недвосмислено поставила права детета у раван са свим осталим људским правима и признала да и деца имају право да поднесу представку међународном телу, као и одрасли.

Опширније...

Гост коментатор, Блиц, 28.02.2012. године

Међугенерацијско неразумевање

Заштитник грађана повремено добија притужбе, по правилу, старијих грађана на ремећење јавног али и њиховог приватног мира и спокојства. Деца су та која својом игром, гласним плачом или смехом сметају старијим комшијама.

Један од таквих притужилаца послужио се веома ружном варком, па је поднео пријаву да дете трпи насиље од родитеља, да плаче, те да брижне комшије желе да спасу дете од окрутних родитеља. Полиција је на позив долазила у осумњичену породицу, а Центар за социјални рад по захтеву Заштитника извршио је контролу. Стручно мишљење центра било је да је реч о функционалној породици која, као и свака друга породица с малом децом, има понекад проблем да свог мезимца одвоји од цртаћа или игрица на компјутеру, па се то заврши плачом. А зидови су лоше изоловани на буку... Епилог честих посета полиције био је да је дете добило патолошки страх од унифомисаних лица, па је породица затражила заштиту од институционалног злостављања.

Пре неколико дана Заштитник грађана је добио истог дана две притужбе родитеља да им комшије прете пријавама полицији, долазе на врата и лупају јер је игра њихове деце прегласна и деца већ имају условни рефлекс па се у соби крећу на прстима, страхују од звона на вратима. Пријављују грађани буку у становима изнад својих, уз обавезну напомену „као да ми скачу по глави“, али и буку у становима испод својих. Ваљда им голицају табане док ходају?!

У какво смо се саможиво друштво претворили? Где је нестало разумевање за децу, која одрастају у становима и која на минус 10 сигурно не могу да се играју напољу? Памтићу увек речи мојих комшија када сам сишла један дан до њих и питала их да ли им смета бука из стана коју је правила моја тада петогодишња ћерка трчкарајући у новим кломпама кроз стан: „Није нам сметала породица с троје деце која је пре вас живела у стану, тако да ово трчкарање ваше ћерке и не региструјемо.“

Било је то пре скоро 30 година, али се са сетом сетим тога сваки пут када добијем притужбу на неваљалу децу која праве буку. Оно што ме радује то су млади родитељи који желе да заштите право свог детета на игру.

Тамара Лукшић Орландић

Да ли знате да је свака школа обавезна да има Тим за заштиту од насиља?

http://www.iscserbia.org/serbian/blog/tamara_luksic_orlandic

Медији учестало извештавају о различитим случајевима насиља - вршњачком, од стране наставника, а понекад и о оном које настаје кад родитељи узимају право да у сред школе прописно измлате неког вршњака свог детета, да би заштитили своје чедо. Али питање које сви који се овом темом баве постављају је да ли све чешће објављивање таквих вести сведочи да смо све насилнији или да смо спремнији да се са насиљем суочимо.

Није се тешко сагласити да је најгоре када се о насиљу ћути, када се игнорише или минимизира његова појава.

А насиље има различите форме, па тако и у школи. Од физичког, које је лако препознати, преко теже уочљивог психичког (емоционалног) и социјалног, добро скривеног сексуалног, или најновијег, оног које настаје путем електронских медија.

Шта дете теже подноси и које ране пре зацеле оне од – омаловажавања вршњака, оговарања, искључивања из групе због неког личног својства или модрице добијене у тучи? О последицама и бруталности сваког од ових облика, аутентично могу да посведоче само његове жртве.

Опширније...

Ко ће се старати о спровођењу закона

ауторски текст заменице заштитника грађана Тамаре Лукшић - Орландић у дневном листу Политика, 15. децембар 2011. године

Намеће се потреба да се при Влади Србије (или министарству надлежном за људска права) образује посебна служба за права детета

Закони се доносе да би се спроводили и поштовали. Преднацрт закона о правима детета сутра ће бити закон, и зато је важно да знамо које министарство или тело ће добити задатак да се о његовој примени стара. Преднацрт, у овој фази, не нуди одговор на то питање. Не бих то, међутим, назвала пропустом.

Прво, будући закон о правима детета јесте пионирски посао коjег се прихватио независни државни орган – заштитник грађана. Комитет за права детета је упутио препоруку Влади Србије да донесе свеобухватни закон о деци, а није поименце „прозвао” ниједно министарство. Логично, јер права детета постоје у различитим областима: образовању, социјалној заштити, здравству, култури, спорту, информисању, има ту посла и за МУП, државну управу, правосуђе, екологију. Пошто заштитник грађана има мандат да контролише законитост и правилност рада свих поменутих, било је довољно основа да најширој јавности понуди Преднацрт закона о правима детета, који није савршен, али је у великој мери заокружен концепт заштите свих права детета. Да би био до краја заокружен и потпуно оснажен, недостаје орган за праћење његовог спровођења.

Друго, у делу 7. преднацрта излистане су постојеће, а понегде предложене и нове надлежности свих државних органа, почев од највишег законодавног тела. Тако је предложено да Народна скупштина усваја стратешки документ за остваривање и заштиту права детета, и то за период од десет година, а да сваке године разматра годишње извештаје о спровођењу стратегије. Влада, наравно, јесте та која Народној скупштини треба да предложи стратешки документ. Такође, влада обезбеђује буџетска средства за остваривање права детета. Министарства су та која предлажу и спроводе политику и извршавају законе, па ће нужно морати да се старају и о спровођењу овог закона, тако што ће ускладити своје секторске законе са њим.

Имамо и сада Савет за права детета при влади. Преднацрт предлаже да се такво саветодавно тело, које би обједињавало све ресоре у влади, који имају одређене надлежности у области права детета, али и стручњаке, зове национални савет за остваривање и заштиту права детета. Оно што је њему стављено у делокруг било би од велике помоћи влади, пре свега у изради стратешког документа и у годишњем извeштавању Народне скупштине о његовом остваривању.

Када је реч о институционалном оквиру за праћење и заштиту права детета, преднацрт почива на два изузетно важна решења. Једно је обавеза сарадње органа јавне власти, правних и физичких лица у остваривању, унапређивању и заштити права детета. Друго решење обавезује органе јавне власти да прикупљају податке из своје надлежности и два пута годишње их достављају Републичком заводу за статистику. Када то заживи, биће нормално да и у нашој земљи постоје тачни и ажурирани подаци о броју деце са неком врстом сметњи, о броју деце која су жртве породичног насиља, о тачном броју деце која не похађају школу, која просјаче и др.

Преднацрт није одредио орган надлежан за спровођење и праћење будућег закона о правима детета. Мало се и зазире од предлагања нових органа – од даљег бујања администрације. Јавна расправа даће нам и то решење.

Бићу слободна да у вези с тим искажем свој став. Наиме, намеће се потреба да се при Влади Србије (или министарству надлежном за људска права) образује посебна служба за права детета која ће се старати о остваривању права детета гарантованих будућим законом. Биће част, али и велика одговорност радити у таквој служби, јер ће јој се у задатак ставити оно што је највредније у сваком друштву – њена деца.

Још чланака...