а

Активности

Поводом насилног инцидента у Средњој техничкој школи „Никола Тесла“ у Сремској Митровици, које је обелодањено прошлог викенда приказивањем снимка на Интернету, паралелно са поступком који је покренуло Јавно тужилаштво Заштитник грађана преконтролисаће да ли је у раду руководства школе и лица задужених за безбедност школе било пропуста, односно да ли су након инцидента одговорни без одлагања предузели све што закон захтева у оваквим ситуацијама.

„Декларативне изјаве о борби против насиља у школама, поред превентнивних активности морају бити праћене и конкретним мерама у сваком случају насиља. Ти случајеви се не смеју заташкавати нити сводити на питање дисциплинске одговорности ученика или наставног кадра“, изјавио је заштитник грађана Саша Јанковић овим поводом.

„Јавна је тајна да се у школама о насиљу ћути због `имиџа` школе или школских руководилаца, као и због тога што штетне последице указивања на насиље често осете жртве насиља или они који на проблем указују. То се мора променити и толерисање насиља мора означити као проблем велик најмање толико колико и сам чин насиља“, оцењује Јанковић.

Заменица Заштитника грађана Тамара Лукшић-Орландић са сарадницима извршиће надзор над радом школе у Сремској Митровици и органа унутрашњих послова у уторак, 23. јуна. У овом поступку Заштитник грађана тесно сарађује са јавним тужилаштвом.

 

Опширније...

Нама је свето оно што нам напише грађанин!

Србија је последња држава у Европи која је установила институцију омбудсмана и у томе, за шведским изворником, касни 150 година. За заштитника грађана, како је назив институције на републичком нивоу, изабран је Саша Јанковић 2007. године и то као општи парламентарни омбудсман, што значи да покрива целину људских права а може да предложи своје заменике за специјалистичке области, посебно наглашене у самом закону: права детета, права особа са инвалидитетом, права лица лишених слободе, права националних мањина и родна равноправност. Тамара Лукшић Орландић изабрана је за заменицу заштитника грађана за права детета новембра 2008. године. Она, за Демокрастко грађанство, говори о томе колико се поштују права детета у Србији, о конкретним проблемима које је до сада решавала и  о активностима које планира да спроведе за време свог мандата.

Које су надлежности заштитника грађана и од кога заштитник штити грађане?

Заштитник штити грађане од лошег, незаконитог, неправилног, неажурног рада органа државне управе, односно оних који треба да спроводе политику Владе. Он, при том, није овлашћен да контролише рад Народне скупштине, председника Републике, Владе, Уставног суда, судова и јавних тужилаштава, јер би то већ било задирање у неку сферу политике. Дакле, с једне стране, заштитнику је надлежност да штити од лошег рада органа управе, а са друге стране, да штити и унапређује људска права. Законом је дата могућност да Заштитник реагује и по сопственој иницијативи, а не само када му се неко обрати јер му државни орган није правилно применио закон. Значи, заштитник грађана може, на основу сазнања до којих дође, што је најчешће путем медија, да стави неку тему на јавну агенду и тражи да се то питање реши како би права грађана у тој области била боље заштићена. Мада, и ови случајеви су увек повезани са лошим радом управе. Никада то нису само угрожена људска права, већ је то скоро увек последица неког дуготрајнијег лошег рада органа управе. Сећате се како је рецимо било са личним картама, када су грађани током летњих месеци, када су вадили лична документа, долазили и у 3 ујутру да би сачекали ред... То је рецимо пример када се Заштитник огласи сам.

Заштитник грађана има могућност и да ради на унапређивању људских права тако што идентификује слабе тачке у законодавству а потом их кроз своје законодавне инцијативе унапреди. За један закон, рецимо, имамо неколико притужби које нам из различитих углова осветљавају једно законодавно решење. Ради се о Закону о финансијској подршци породицама са децом. Ту има неколико категорија права, која породице са децом остварују, па је једно од њих и такозвани родитељски додатак. Некада се то звало матерински додатак, па је онда због равноправности оба родитеља он преименован у родитељски, али је остао да буде везан за мајку. И шта се дешава у пракси... Рецимо, јави се родитељ који има српско држављанство, као и дете, али је мајка у поступку добијања држављанства, јер је држављанин неке бивше југословенске републике. Пошто је право фактички везано за мајку иако се зове родитељски додатак оно не може да се реализује. То дете неће добити тај додатак! Ето, како нам живот даје прмере да је закон мањакав, круто постављен и само декларативно недискриминаторан, а да у ствари, у неким случајевима, ви то право не може да реализујете.

Када смо већ код закона, да ли је законодавни оквир који постоји у Србији а регулише права детета добар и довољан и која су могућа побољшања?

Права детета су као концепт унета у Устав и то јесте једно достигнуће. Мањкавост је ипак, што основни принципи Конвенције нису као такви унети у садржај уставног текста, јер би то додатно дало на тежини. То би онда било потпуно комплетно, да се, рецимо, каже да су ти принципи, а  то је право на живот и развој, на недискриминацију, на најбољи интерес детета и право на партиципацију, односно уважавње мишљења детета, неприкосновени.

У различитим областима и у разним законима је право детета релативно добро позиционирано. Права детета се чак и терминолошки помињу, што до 2000. није био случај. Ми смо раније имали један заштитнички систем који је био заснован на бризи о деци, протектовању детета, које је мало, осетљиво, тражи заштиту... Дете се није уважавало као личност. Концепт права детета, пак, иде даље од тога и заиста уважава дете као личност у складу са његовим емоционалним, менталним и свим другим способностима. Због тога, сада, наше законодавство у многим областима даје тежину дететовом мишљењу. На пример, код доношења одлуке у поступцима развода родитеља суд уважава мишљење детета старијег од 10 година. Код промене имена такође. Међутим, ово се у пракси често не поштује. Ми имамо највише притужби на рад центара за социјални рад и то код одређивања старатељства над дететом у поступку развода брака... Све у свему законодавни оквир постоји, а наш је задатак да га сада тестирамо кроз све притужбе које добијамо и да уочимо где су уска грла.

Како се одвија тај процес, од момента када добијете притужбу до решавања случаја? Ко вам се најчешће јавља – родитељи или само дете? Каква је процедура и шта се дешава у пракси?

Процедура је таква да може и дете и законски старатељ да нам достави притужбу. До сада смо имали углавном  да то чине одрасли у име деце. Било је појединачних случајева где су се и сама деца јављала, али је то по правилу било у области образовања, и то су била старија, освешћена деца, од другог гимназије и старија, која су знала да имају одређена права и зато су их заступала. Такође, ми, по правилу, не примамо анонимне притужбе, али ако се из текста закључи да особа која подноси притужбу није навела своје име или име детета  како му не би нашкодила, онда се то узима у обзир као једна специфична околност и поступа се и по тој притужби.

Процедура је следећа: након примања притужбе покреће се поступак контроле одређеног државног органа.  Ми дајемо рокове од 15 до 20 дана да нам се орган на који се притужује изјасни, односно, да нам да одговоре на питања која постављамо. По правилу, ако је у питању школа или центар за социјални рад онда ми те притужбе прослеђујемо и њима надлежним органима – Министарству просвете и Министарству рада и социјалне политике, како би и они као надзорни другостепни органи имали увид у то која се права и где крше. Некада, они успеју први да реагују, па по хитном поступку траже разјашњење, утврди се да је било неправилности и онда тај орган да налог да се врши исправка.

Наш принцип је да ми дајемо поптуно поверење ономе ко је нама дао притужбу. Иако има и оних који манипулишу и дају нам само део информација, у доминантном броју случајева ми заиста нађемо неправилности. Како год, нама је свето то што нам напише грађанин.

Важно је напоменути да увек када проценимо да је неки случај ургентан, не дописујемо се са институцијама и органима управе, већ идемо директно на лице места, најављено или ненајављено, што нам Закон омогућава. И то је додатна снага којом располажемо. Директни контакт је незаменљив, али нажалост није тешко изводљив баш увек.

Да ли мислите да је овај механизам заштите ефикасан?

Иако немамо дугу праксу, јер заштитник је изабран пре непуне две године, а заменици раде свега неколико месеци, ја мислим да је институција стекла ауторитет. Омбудсман је инокосни орган и, у том смислу, све зависи од првог човека. Господин Јанковић је имао неколико иступања у јавности  када је то заиста било неопходно и сврсисходно, а и људи желе да нека нова институција има ауторитет. Има неразумевања код неких органа управе, који наступају са питањима: ко сте сада ви и шта тражите, али се то решава у ходу. Обавештавају се органи управе преко министарстава да постоји нова институција у систему и да су обавезни да нам дају све информације. Ми имамо право увида у све информације и списе којима орган располаже у одређеном предмету и право на посете институцији, тако да нико не може да каже: Е па нисте се најавили... То даје једну снагу институцији и, ако ви радите савесно, то, на дужи рок, може да да неке конкретне резултате, а да не остане све само мртво слово на папиру. Чињеница је да наша мишљења нису обавезујућа, али до сада имамо добар резултат.... Некако се прихвата то што ми кажемо. Мислим да је тако зато што увек излазимо са снагом аргумената. То је наш начин да се боримо против јавашлука и неког немарног односа,  непрофесионалног рада и непримене закона.

Кажете да радите свега неколико месеци, а резултати су охрабрујући. Наведите нам, молим Вас, неке примере из праксе који су на Вас оставили најјачи утисак.

Ми још увек имамо почетнички ентузијазам за који се надам да ће опстати. Имамо екипу посвећених људи која ради у области права детета и до сада, мени све то супер функционише. Ја сам лично задовољна са оним што смо до сада урадили.

Ево, на пример једног случаја који смо решили: У питању је била међународна отмица, када је отац одвео ћерку из Хрватске, деведесетих година, иако је тамошњи суд доделио дете мајци. Отац ју је, све једно, довео у Србију. И Министраство унутрашњих послова је покушавало да им уђе у траг, но нису успели. Ја сам чула за случај од хрватског омбудсмана за децу и рекла: Хајде да покушамо! Од МУП-а смо добили одговор да их немају у евиденцији, али сам знала да можемо да се обратимо и Министарству просвете, јер знам да они имају базу свих ученика. Обратили смо се њима и они су нам по имену и презимену девојчице и оца утврдили да живе у том и том месту. Ми смо то проследили омбдсману хрватске и сада мајка зна да је дете живо, што није знала годинама... Видећемо како ће се случај завршити...

Ево и још једног примера који је парадигматичан! Ради се о проблему дискриманције ромске деце у школама и то деце која су дискриминисана и од вршњака и од наставника. Ту је био врло озбиљан проблем у једној београдској основној школи, у центру града, где смо проценили да треба одмах да одемо и обавимо разговор са директором. Ишли смо мој колега Горан Басић, заменик за права националних мањина и ја. Након тога смо отворили поступак према школи, обавестили о томе Министарство, које је са своје стране покренуло поступак инспекцијског надзора. То још увек у току, али мисилим да се ситуација смирила након разговора са директором, где смо објаснили да је у питању насиље над дететом и злостављање детета. Мало су нас чудно гледали, али сам сликовито појаснила да није злостављање само кад се дете везује за радијатор, већ и када се, ниподаштава, игнорише,  искључује из вршњачке групе, када му се подсмевају, и то не само вршњаци... Ситуација се полако смирује. И дете је кроз све то ојачало и сада све то лакше подноси. Иначе, када год надјемо да је било непоштовања закона и нептавилности у његовој примени, Заштитник грађана том органу доставља препоруке како да се тај проблем реши.

Шта још планирате да урадите током свог мандата?

Планирамо, да као и до сада, сваку притужбу гледамо као појединачну притужбу. Да у свакој притужби видимо једну особу, дете и његова права. То је начин на који желимо да радимо. Свака притужба има име и презиме. Жеилмо да се на крају то дете, коме су нека права била повређена, нађе у повољнијој ситуацији но што је било пре него смо ми почели да радимо на случају.

Едукација је, свакако, неопходна! Управо из штампе излазе броушуре намењене деци старијих разреда основне школе и средњошколцима. Брошуре говоре о томе  шта могу, а шта не, да очекују од институције заштитиника грађана. Брошура има и промотивни карактер, па не промовише само институцију, већ и сама права детета. У свакој брошури су наведена по три примера неких потенцијално угрожених права деце, тако да деца могу да имају представу о томе када и зашто могу да се обрате заштитнику грађана...

Такође планирамо да окупимо људе који су експерти за поједине области права детета и да са њима радимо на различитим пројектима. Један ће обухватити закон о деци. То је и предлог Комитета за права детета, када је разматрао иницијални државнио правима детета. Доношењем закона би много боље могла да се прате средства која држава у буџету намењује деци, што ми сада немамо. Тренутно располажемо подацима колико укупно средстава иде на образовање али не знамо колико буџетских средстава иде само на децу до 18 година.То је само једно од питања која ћемо покушати да решимо започињањем рада на том закону. Извештај о спровођењу Конвенције

Ове године се навршава 20 година од усвајања Конвенције о правима детета и планирамо да тај важан догађај, који је направио прекретницу у прихватању права детета као легитимних, широм света, па и код нас, достојно обележимо.

 

Наташа Чорбић

 

"Мислим да се кроз тај податак сече неколико параметара. Најпре, Роми су једна од најугроженијих категорија и често имају много деце, потом велико је сиромаштво и све је већи број незапослених родитеља. Затим, велики број деце се налази ван система образовања, а инклузија деце са инвалидитетом је тек у зачетку. Онда је велики проценат насиља у породици, све чешће је вршњачко насиље, тако да сви ови подаци упућују на то да је сасвим објективно рећи да су деца до овог узраста најугроженија категорија у друштву"- рекла је Тамара Лукшић-Орландић заменица Заштитника грађана за права детета у изјави за дневни лист "Данас".

 

Дневни лист "Блиц"

Аутор : Ј. ИЛИЋШКОЛУ НАЗВАТИ ПО УБИЈЕНОМ ДУШАНУ ЈОВАНОВИЋУ

Подршка иницијативи републичког омбудсмана и градског грађанског браниоца

Већ почетком наредне школске године једна од основних школа у Београду носиће име у знак сећања на трагично настрадалог Душана Јовановића. Иницијативу да се образовна установа назове по ромском дечаку, кога су пре 12 година на смрт претукли “скинхедси”, покренули су републички омбудсман Саша Јанковић и градски грађански браниоц Душанка Гаћеша.

- Чинимо то уверени да се трајно сузбијање расизма и етничке мржње не може постићи само административним забранама и судским поступцима. Поред оштрих санкција од кључног значаја је доношење и спровођење мера којима се превентивно делује. Уколико би једна школа понела име Душана Јовановића, то би на најбољи начин показало да неподржавамо говор мржње и да не заборављамо жртве те сулуде идеологије - рекла је Душанка Гаћеша, градски грађански бранилац.

Иницијативу, која је покренута у недељу на Међународни дан борбе против расизма, подржао је и председник градске скупштине Александар Антић.

- Душан Јовановић је дете које је страдало због безумне мржње према ромском народу, а давањем његовог имена школи шаљемо поруку да расизам и шовинизам никада неће наћи плодно тло у Београду и Србији – рекао је Александар Антић, председник градског парламента и додао да је иницијативу проследио је Секретаријату за образовање.

У Секретаријату за образовање кажу да се у потпуности слажу да Душан Јовановић, добије школу као опомену млађим генерацијама да се такав злочин не сме поновити.

- Добили смо иницијативу и одмах ћемо је проследити Министарству просвете.

Урадићемо све што треба да једна од основних школа што пре промени назив. За сада не знам која би то школа могла да буде и о томе ће одлучити Министарство просвете. Постоји одређена процедура која мора да се испоштује, али мислим да неће бити никаквих проблема и да ће иницијатива брзо бити претворена из речи у дело - каже за „Блиц“ Владимир Тодић, секретар за образовање.

Да подсетимо, Душан Јовановић брутално је претучен 18. октобра 1997. године на путу до продавнице. Пресрела су га два младића обријаних глава, одевени у „спитфире” јакне, маскирне панталоне и цокуле и затражили му новац. Пре него што је тринаестогодишњи дечак успео да било шта каже, оборили су га на асфалт и бесомучно тукли и шутирали цокулама у главу. Једном од њих ни то није било довољно, него је одвалио комад олука, њиме дословно умлатио беспомочног дечака, који је убрзо преминуо на плочнику.

Антрфиле : Тадић открио спомен плочу

На десетогодишњицу од трагичне смрти Душана Јовановића, председник Србије Борис Тадић открио је спомен плочу у Београдској улици недалеко од места где је убијен дечак само зато што је ромске националности.

 

Кога деце више воле или да ли сте чули да права има и онај други?

Сви који лако посежу  за бојкотом, притисцима, штрајковима, па у то још укључују децу, па макар и своју,пожељно би било да науче прву лекцију из људских права: моја права могу уживати несметано до границе до које не угрожавам права неке друге особе.

Штрајкови, обуставе рада, бојкоти, блокаде и друге слике незадовољства постале су наш, и не само наш, свакодневни призор. У Србији штрајкују радници фирми у стечају, несуђени власници станова протествују због превараната инвеститора, просветари због малих плата, таксисти због високог пореза, резервисти због неисплаћених дневница, студенти због услова студирања, матуранти због матурског испита, станари због угрожене  зелене површине... Јавни протест је по својој природи израз неслагања са институцијама, али пре свега, вршење притиска на оне који у тим институцијама одлучују. Ако је добро пропраћен медијски, постаје моћно средство притиска на сваку јавну власт. Једном освојено право окупљања и слобода изражавања не доводи се лако у питање, па свако, без обзира на недемократичност својих идеја, сматра да их може промовисати ометајући саобраћај и загорчавајући живот грађана у великом граду. Крхка демократија све то мора да поднесе.

Последњих дана пажњу привлачи протест групе београдских малишана, до скоро првака. Не протествују зато што су им, нпр. аутомобили запосели паркић, или што игралиште морају да деле са  кућним љубимима, чији власници не носе са собом и обавезне метлице и хигијенске кесе... Малишани бојкотују наставу од почетка другог полугодишта зато што ће добити нову учитељицу?! Подржавају их здушно и родитељи, сматрајући да управа школе крши права њихове деце јер у одељење враћа учитељицу са породиљског одсуства. Како медији преносе, некима од њих није јасно како свежа мама „може да уђе у оделење кад зна да је деца и родитељи неће“ (БЛИЦ, 27.1.2009,стр. Б4 и Б5). Повратница на свој посао, сигурно збуњена оваквим дочеком, „брани се“ да би деца заволела и њу, као што воле садашњу учитељицу...

Емоције, тј. ко кога воли и да ли би могао да воли и другога, сигурно не могу бити примарни критеријум у функционисању васпитно образовне институције, али се овде позива и на права! Направићемо блиц тест и размотрити да ли су овде прекршена нечија права, пре свега права детета. Обично прво сагледавамо да ли се поштује или је угрожено право детета на остваривање његовог најбољег интереса. Размотрићемо и да ли се уважава мишљење детета, да ли се мењањем учитељице крши његово право на образовање или се доводе у питање циљеви који се постижу образовањем.

Не треба бити велики стручњак за права детета па закључити да сама замена учитељице А учитељицом Б нити је кршење права детета на образовање, нити се доводе у питање циљеви који се постижу образовањем. Није угрожен ни принцип најбољег интереса детета, јер су и учитељица А и учитељица Б подједнако квалификоване да воде оделење. Учитељица Б је, вероватно и  квалификованија, јер има 19 година радног искуства. Право детета да учествује у доношењу одлуке која га се тиче треба да буде узето у обзир, али поред тога што одлука не зависи само, чак не ни првенствено од мишљења детета, да би дете имало мишљење мора располагати и довољним информацијама. Деца, међутим, не знају да ли је и учитељица Б добра и да ли би је лако заволели као ону прву, јер је нису ни упознали. Они су своје мишљење, подстакнути и подржани родитељима, искрено и дечје наивно дали у прилог учитељице А коју једино и знају.

Конфликт права детета и права учитељице да се после коришћења законског права да се опорави од порођаја и негује своју бебу врати на своје радно место не постоји, јер права детета нису ни угрожена. Испуњавање захтева деце (и воље њихових родитеља) значила би да запослене мајке не треба да рађају, јер ће их то одвојити од посла - и то не само док негују своје бебе.

Школа и просветна инспекција за сада не предузимају коначна решења, али шаљу јасну и правилну поруку родитељима да би неоправдано одсуство деце из школе у трајању од 15 дана повукло за собом њихову прекршајну одговорност. Верујемо да ће наставничко веће и школски одбор ове београдске основне школе изнаћи једино правилно и правично решење и добро га образложити. Потребно је, међутим, и да сви они који лако посежу  за бојкотом, притисцима, штрајковима, па у то још укључују децу, па макар и своју, науче прву лекцију из људских права, а она гласи - моја права могу уживати несметано до границе до које не угрожавам права неке друге особе.

Тамара Лукшић – Орландић, заменица републичког Заштитника грађана за права детета