а

Зашто сам за удаљавање кладионица од школа

Аутор: Тамара Лукшић-Орландић, заменица заштитника грађана за права детета

Пре тачно годину дана заштитник грађана је покренуо иницијативу за измене Закона о играма на срећу с циљем да се деци, дакле свима млађим од 18 година, не дозволи да несметано улазе у кладионице, да тамо проводе време, троше новац, а неки постају и прави зависници од коцке. Један од предлога за измену закона био је и да се повећа удаљеност играчница од основних и средњих школа са 150 метара на два километра. Треба рећи да је та удаљеност у суседним земљама мања – у Хрватској је 200 метара, у Црној Гори 250. Иначе, у већини уређених земаља одговорним властима и не пада на памет да у близини неке школе дозволе отварање објекта оваквог карактера.

Иницијативу заштитника грађана озбиљно је подржао једино градоначелник Београда и на свој агилан начин кренуо да „премерава” удаљеност кладионица од школа. Већ прва контрола је показала да се у четири централне београдске општине једна трећина кладионица налази на удаљености мањој од 150 метара. Надлежно Министарство финансија је тек тада, септембра 2009, дало тумачење у форми мишљења да се тих 150 метара рачуна тако да то „представља најкраћи пешачки пут од зграде школе до улаза у објекте у којима се приређују игре на срећу”. Колико су законито и правилно надлежни органи у прошлих годину дана примењивали закон и како примењују ово мишљење, предмет је контроле заштитника грађана. Остаје, међутим, чињеница да од 2004, када је закон донет, добрих пет година није ни постојало никакво упутство о начину мерења ове раздаљине.
Заштитник грађана је констатовао и да међу 52 основа за изрицање прекршајних казни приређивачима игара на срећу нема ситуације када се објекат отвори на удаљености мањој од 150 метара. У току поступка који је водио, добијен је одговор да то није потребно, јер се доказ о удаљености подноси приликом захтева за добијање дозволе за отварање играчнице. Логично би било такво објашњење кад пракса не би била следећа. Као доказ којим се регулише поступак добијања одобрења за отварање играчнице, била је довољна изјава приређивача да се кладионица налази на удаљености мањој од 150 метара. Да ли онда чуди то што је градоначелник у свом „блиц кригу” против кладионица у близини школа за кратко време открио и случајеве, међу којима је неславни рекордер једна кладионица на 35 метара од Друге економске школе! Симболично је што је градоначелник за вођење акције удаљавања кладионица од школа задужио свог помоћника Александра Шапића, некадашњег најбољег ватерполисту света, желећи, вероватно, деци да пошаље поруку да спорт треба да буде њихов избор, а не клађење.

Почела је нова школска година. Ситне и крупне поправке на школским зградама су завршене. „Дотерују” се и играчнице, мењају изглед да буду још привлачније за своју клијентелу. „Дотеран” је у јуну и закон и влада га је упутила парламенту. Обавезна удаљеност кладионица од школа сада је најмање 200 метара. Питам се само где се изгубила једна нула из предлога заштитника грађана!
Занимљиво је да предлагач закона често спомиње велике успехе у стављању илегалних кладионица под контролу, па следствено и убирање прихода од њиховог рада, а удаљеност сматра не много важном чињеницом. Приређивачи игара на срећу, власници кладионица, воле да кажу да је од удаљености кладионица од школа много важнија превенција и упиру прст на школу и родитеље. Па, кад они тако превентивно обраде децу и науче их шта ваља, а шта не, није битно да ли је кладионица на пушкомет од школе, или у њеном дворишту, као што је то случај са једном школом на Новом Београду. Неће бити да је баш тако! Чврсто стојим на становишту да је непостојање кладионица у видокругу деце, када су на безбедној удаљености да не могу школске одморе да проводе у њима, такође вид превенције, и то онај примарни. 
Верујем да ће законодавно тело са дужном пажњом размотрити текст који је послат у скупштинску процедуру и усвојити закон којим ће безбедност деце и у овом сегменту бити повећана.