а

Овај случај је парадигматичан. Мајци је правноснажном пресудом поверено на чување, негу и васпитање малолетно дете. Отац је полицијски инспектор који је учинио кривично дело отмице детета („одузимања малолетног лица“) и који већ три и по године користећи сва могућа правна средства не извршава судску одлуку.

Шта ради полиција чији је то запослени. Невољно покреће дисциплински поступак, али обећава да ће увек изаћи на терен да обезбеди извршење. Шта би Полицијска управа учинила да је исти запослени учинио неко друго кривично дело (а не кривично дело „одузимања малолетног лица“, например да је злоупотребио службени положај?). Да ли се уводи нека хијерархија кривичних дела? Потпуно је јасно да је ПУ Врање имала и има толерантан став према незаконитом одузимању детета од родитеља коме је дете судском одлуком поверено на старање.

Није добро што  у „рату Ристићевих“, њихова девојчица постаје медијски експонирана и што мајци на располагању остају медији, уместо да се извршењем баве државни органи. Посебно није добро што се поверење ускраћује органу старатељства, тј. стручном тиму Центра за социјални рад, који је позван да да стручно мишљење и припреми план извршења малолетног детета тако да сам чин извршења прође са најмањим могућим последицама по емоционални статус детета.

Оно што забрињава, а што је мој, не само утисак на основу разговора које сам водила приликом посете Врању, 17. септембра у Полицијској управи и са в.д. председника суда, већ и прилично чврст став након информације о састанку одржаном у Полицијској управи (ако су тачни наводи у Вашем листу), то је да у Врању влада једна „мачо“ филозофија, која се граничи са мизогинијом. Та филозофија мишљењу жене, па била она мајка детета, која има правноснажну пресуду, или стручни радник ЦСР, или је то заменица Заштитника грађана са сарадницом женом, не придаје значај. Да није тако, да ли би полицијски службеник на крају разговора „истрчао“ са питањем „А, зашто мислите да дете жели да живи код мајке? И да ли би в.д. начелника полиције Врања, на моје коментар да још није касно да се покрене кривични поступак према особи, при том њиховом запосленом, који је начинио кривично дело отмице детета, рекао, „Тачно је да смо то могли, али нисмо, али када би то сада учинили било би зато што то ви тражите“!

Подсетила бих све актере овог случаја, и оне чији рад Заштитник грађана има право  да контролише и оне које по Закону нема (тужилаштво и суд), да је први случај који је Србија изгубила пред Европским судом за људска права (ВАМ против Србије), био случај када отац није дозвољавао виђење девојчице са мајком и да је органима Србије наложено да ту грешку исправе. А у том случају чак и није било правноснажне пресуде, већ само привремене мере и одуговлачења судског спора.

Суд је утврдио да је прекршено право подноситељке представке на поштовање њеног породичног живота и да је дошло до повреде члана 8. Конвенције о људским правима.

Суд је такође, нашао да дужина побијаног грађанскоправног поступка, сама по себи, представља засебно кршење члана 8. Конвенције.

Одмеравајући висину казне Суд је утврдио да држава Србија треба да плати подноситељки представке, у року од три месеца од дана када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, 15.000 ЕУР (петнаест хиљада евра) на име нематеријалне штете и укупно 4.350 ЕУР (четири хиљаде три стотине и педесет евра) на име трошкова, с тим што те износе треба претворити у националну валуту тужене државе по курсу који се примењује на дан намирења, уз додатак средстава за сваки порез који би могао бити зарачунат.

Нажалост ове казне не плаћају они који доводе до кршења права грађана, већ сви грађани Србије који доприносе буџету.

Тамара Лукшић Орландић, заменица Заштитника грађана

Београд, 27.9. 2010. године