а

Ко ће се старати о спровођењу закона

ауторски текст заменице заштитника грађана Тамаре Лукшић - Орландић у дневном листу Политика, 15. децембар 2011. године

Намеће се потреба да се при Влади Србије (или министарству надлежном за људска права) образује посебна служба за права детета

Закони се доносе да би се спроводили и поштовали. Преднацрт закона о правима детета сутра ће бити закон, и зато је важно да знамо које министарство или тело ће добити задатак да се о његовој примени стара. Преднацрт, у овој фази, не нуди одговор на то питање. Не бих то, међутим, назвала пропустом.

Прво, будући закон о правима детета јесте пионирски посао коjег се прихватио независни државни орган – заштитник грађана. Комитет за права детета је упутио препоруку Влади Србије да донесе свеобухватни закон о деци, а није поименце „прозвао” ниједно министарство. Логично, јер права детета постоје у различитим областима: образовању, социјалној заштити, здравству, култури, спорту, информисању, има ту посла и за МУП, државну управу, правосуђе, екологију. Пошто заштитник грађана има мандат да контролише законитост и правилност рада свих поменутих, било је довољно основа да најширој јавности понуди Преднацрт закона о правима детета, који није савршен, али је у великој мери заокружен концепт заштите свих права детета. Да би био до краја заокружен и потпуно оснажен, недостаје орган за праћење његовог спровођења.

Друго, у делу 7. преднацрта излистане су постојеће, а понегде предложене и нове надлежности свих државних органа, почев од највишег законодавног тела. Тако је предложено да Народна скупштина усваја стратешки документ за остваривање и заштиту права детета, и то за период од десет година, а да сваке године разматра годишње извештаје о спровођењу стратегије. Влада, наравно, јесте та која Народној скупштини треба да предложи стратешки документ. Такође, влада обезбеђује буџетска средства за остваривање права детета. Министарства су та која предлажу и спроводе политику и извршавају законе, па ће нужно морати да се старају и о спровођењу овог закона, тако што ће ускладити своје секторске законе са њим.

Имамо и сада Савет за права детета при влади. Преднацрт предлаже да се такво саветодавно тело, које би обједињавало све ресоре у влади, који имају одређене надлежности у области права детета, али и стручњаке, зове национални савет за остваривање и заштиту права детета. Оно што је њему стављено у делокруг било би од велике помоћи влади, пре свега у изради стратешког документа и у годишњем извeштавању Народне скупштине о његовом остваривању.

Када је реч о институционалном оквиру за праћење и заштиту права детета, преднацрт почива на два изузетно важна решења. Једно је обавеза сарадње органа јавне власти, правних и физичких лица у остваривању, унапређивању и заштити права детета. Друго решење обавезује органе јавне власти да прикупљају податке из своје надлежности и два пута годишње их достављају Републичком заводу за статистику. Када то заживи, биће нормално да и у нашој земљи постоје тачни и ажурирани подаци о броју деце са неком врстом сметњи, о броју деце која су жртве породичног насиља, о тачном броју деце која не похађају школу, која просјаче и др.

Преднацрт није одредио орган надлежан за спровођење и праћење будућег закона о правима детета. Мало се и зазире од предлагања нових органа – од даљег бујања администрације. Јавна расправа даће нам и то решење.

Бићу слободна да у вези с тим искажем свој став. Наиме, намеће се потреба да се при Влади Србије (или министарству надлежном за људска права) образује посебна служба за права детета која ће се старати о остваривању права детета гарантованих будућим законом. Биће част, али и велика одговорност радити у таквој служби, јер ће јој се у задатак ставити оно што је највредније у сваком друштву – њена деца.