а

Тамара Лукшић Орландић

Да ли знате да је свака школа обавезна да има Тим за заштиту од насиља?

http://www.iscserbia.org/serbian/blog/tamara_luksic_orlandic

Медији учестало извештавају о различитим случајевима насиља - вршњачком, од стране наставника, а понекад и о оном које настаје кад родитељи узимају право да у сред школе прописно измлате неког вршњака свог детета, да би заштитили своје чедо. Али питање које сви који се овом темом баве постављају је да ли све чешће објављивање таквих вести сведочи да смо све насилнији или да смо спремнији да се са насиљем суочимо.

Није се тешко сагласити да је најгоре када се о насиљу ћути, када се игнорише или минимизира његова појава.

А насиље има различите форме, па тако и у школи. Од физичког, које је лако препознати, преко теже уочљивог психичког (емоционалног) и социјалног, добро скривеног сексуалног, или најновијег, оног које настаје путем електронских медија.

Шта дете теже подноси и које ране пре зацеле оне од – омаловажавања вршњака, оговарања, искључивања из групе због неког личног својства или модрице добијене у тучи? О последицама и бруталности сваког од ових облика, аутентично могу да посведоче само његове жртве.

У школама у Србији је од 2000. године спроведено на десетине програма који су акредитовани од стране Завода за унапређивање образовања и васпитања а имали су за циљ развијање ненасилне комуникације, толеранције на различитост и заштиту деце од злостављања и занемаривања. Највећу пажњу јавности има програм „Школа без насиља“ који реализује Уницеф у сарадњи са Министарством просвете и науке, а у којем учествује 165 основних и средњих школа широм Србије, што представља око 8 % школа. Паралелно је и држава радила на успостављњу правног оквира за заштиту деце од насиља у свим срединама, па су усвојени Општи и секторски протоколи за заштиту деце од насиља који су упућивали школе, центре за социјални рад, здравствене установе на сарадњу. Протоколи очигледно нису били довољно обавезујући па је Министарство просвете 2010. године донело Правилник о протоколу поступања у установи (образовања) у одговору на насиље, злостављање и занемаривање. Тако су све школе добиле обавезу да формирају Тим за заштиту од насиља (злостављања и занемаривања) и да са тим упознају ученике. Основна обавеза школе била је да обезбеди да ученици, родитељи и запослени заједнички планирају, осмишљавају и спроводе превентивне активности, да негују атмосферу сарадње и толеранције, уважавања и конструктивне комуникације у којој се не толерише насиље, злостављање и занемаривање.

А када се насиље догоди, Правилник је веома детаљно утврдио поступање - интервенцију у одговору на насиље, како би се оно зауставило, осигурала безбедност учесника (оних који трпе, чине или сведоче), те смањио ризик од понављања. При том Правилник је веома детаљно и прецизно навео три могућа нивоа насиља, појавне облике на сваком од нивоа, те мере и активности које се у сваком од случаја треба да примене.

Повратне информације о томе како се овај Правилник спроводи, да ли у школи постоји тим, да ли деца знају да он постоји, ко га чини, како могу да затраже његову интервенцију, нисмо знали док Заштитник грађана није спровео истраживање о томе у 72 основне и средње школе у Србији, укључивши 1257 ученика. Истраживање је специфично по томе што су га спровели ученици старости 13 до 17 година, њих 30, који чине Панел младих саветника Заштитника грађана. Први пут је један државни орган на делу спровео партиципацију деце у свом раду, сматрајући да ће одговори који буду добијени бити у високом проценту аутентични, јер су деца питала своје вршњаке и није било ризика од добијања пожељних одговора. И баш због тога резултати овог истраживања забрињавају. Јер, 88% анкетираних основаца изјавило је да је имало непосредно или посредно искуство са вршњачким насиљем, а исто је изјавило 60% средњошколаца.

Није пријатно ни сазнање да је сваки 4 средњошколац (26%), а сваки 5 основац (20%) био сведок неког облика насиља наставника над ученицима. Да тим о заштити ученика од насиља постоји у њиховој школи знало је 35% средњошколаца и 29% основаца. Међутим, ко тај тим чини, па следствено томе коме би могли да се обрате знало је само 2% ученика!А, знамо да је на почетку сваког решења, информација. Анкетари чланови Панела имаће очигледно пуно посла, барем у својим школама, да помогну да се отклони неповерење и промени прилично песимистичан став испитаних ученика у могућност неких промена на боље у школи коју похађају.

Да ли, упркос овим тмурним бројкама, могу наше школе да постигну ниво „нулте толеранције“ на насиље? Да ли је то немогућа мисија?

На срећу има школа које се могу похвалити тиме. Недавно сам чула за пример ОШ „Ђорђе Натошевић“ из Новог Сада. Директор, зашто му и не рећи име, Недељко Ђорђић, говорио је на једном скупу посвећеном теми школе без насиља и указао на тежак пут који су запослени, родитељи и деца заједно прошли. Школа се налази у урбаном делу града, окружена кафићима, киосцима, кладионицама, играоницама.... Школско двориште је донедавно било стециште „лоших момака“, ученици су показивали склоност ка насилним облицима понашања, ваннаставних активности у школи готово да није било, а сарадња са родитељима је била лоша.

Колектив је закључио да је важно да сваки ученик пронађе ваннаставну активност за себе. У школи су, у сарадњи са клубовима, отворили бесплатне школе спортова, организовали турнире, трибине о навијању, манифестацију „Школа за праве ђаке“ (едукација о правилном држању кичме).... Интензивирали су секције из готово свих предмета, формирали хор, оркестар, школу стрипа..... Организовали су предавања о здрављу, васпитању, сајбер насиљу... Напори уложени да се ове активности спроведу повезали су ученике, родитеље и наставнике, а све то заједно утицало је на резултате рада у школи, формирана је боља клима за учење и развој. Дакле, то је превенција, којом су школе дужне да се баве свакодневно.

Да би резултати били пожељни потребно је да сви делови система буду одговорни за обављање својих улога. Такође и породица треба са своје стране да доприноси развоју самосталности и самопоштовања детета. Повезаност система нужан је предуслов успешности елиминисања насиља јер се насиље прелива из породице у школу, из школе на улице, стадионе, мада су путање кретања насиља најчешће испреплетане, а не једнозначне. Насиље у једној сфери отежава одупирање насиљу у другој сфери. Није наодмет подсетити на још увек висок степен употребе психичког и физичког кажњавања у васпитању деце у Србији. Истраживање које је УНИЦЕФ спровео у Србији указује да 67% деце трпи неки облик насилног дисциплиновања од стране својих родитеља. Иако само 7,2% родитеља изричито сматра да је физичко кажњавање неопходно у васпитавању деце, више од једне трећине родитеља га упражњава. Неки који јавно заговарају потребу опстанка дисциплиновања деце од стране родитеља и применом физичких казни као начина васпитања и потребе демонстрације моћи родитеља према деци, тврде да то уопште нужно не доводи до репродуковања насиља у школи и да злостављана деца нису по дефиницији они који „деле правду“ у школском дворишту. Док се то научно не докаже и илуструје бројкама, вероваћу својим очима и сазнањима о бројним случајевима да бахати, ауторитарни родитељ, силеџија развија исте пориве у свом детету, а брижни родитељ који има разумевања за дете и његове развојне фазе, подстиче исто такво понашање код свог детета према окружењу.

И зато ћу увек на олињају поштапалицу о „батини која је из раја изашла“, одговорити оном о „лепој речи која и гвоздена врата отвара“. Неки су то касније модернизовали и превели као “није тешко бити фин“. Дисциплиновање у које се поједини још куну, зауставља тренутно понашање, али је његов ефекат краткотрајан.

Модерно друштво, па и оно са ратничком традицијом, какво је наше, треба да протера телесно кажњавање деце у сврху васпитања и да Законом дефинише позитивно родитељство, да тиме помогне и школи као институцији која је овај облик кажњавања одавно законом забранила, али га, нажалост, увек успешно не спречава у својим учионицама, а нарочито у ходницима и двориштима, јер је школа погодно место за насиље због мноштва интеракција, притисака, компетиције, стреса, а онда и одсуства воље, мотивације и линије мањег отпора на страни одговорних у школи.

Решење је говорити у школи о ненасиљу. Школа треба да подржава, а не да кажњава. Треба да укључује, а не да искључује, а томе се, некако најчешће прибегава када се појави проблем. Магична реч је „исписати“ из школе дете које има неки проблем, а који се манифестује повећаном агресивношћу, ремећењем дисциплине, изазивањем вршњачких сукоба. На ту праксу Заштитник грађана је често наилазио током својих надзорних посета школама указујући надлежнима да треба ићи тежим и кривудавим путем и понудити таквом детету подршку. Измене Закона о основама система образовања и васпитања проредиће ову праксу јер је за премештај детета из једне у другу школу сада потребна сагласност школе у коју би се дете преписало.

Посебно је потребна подршка наставника, одељења, вршњака и вршњачког тима деци у ризику, велико поверење и стрпљење, али и већа партиципација деце у ризику у школским и ваншколским активностима.

Тада се као неопходна намеће сарадња образовног система са другим системима, социјалном заштитом и здравством. Резултат такве сарадње требало би да буде План подршке конкретном детету. Не смемо изгубити ни једно дете.

 

Тамара Лукшић Орландић

заменица Заштитника грађана