а

Активности

Овај случај је парадигматичан. Мајци је правноснажном пресудом поверено на чување, негу и васпитање малолетно дете. Отац је полицијски инспектор који је учинио кривично дело отмице детета („одузимања малолетног лица“) и који већ три и по године користећи сва могућа правна средства не извршава судску одлуку.

Шта ради полиција чији је то запослени. Невољно покреће дисциплински поступак, али обећава да ће увек изаћи на терен да обезбеди извршење. Шта би Полицијска управа учинила да је исти запослени учинио неко друго кривично дело (а не кривично дело „одузимања малолетног лица“, например да је злоупотребио службени положај?). Да ли се уводи нека хијерархија кривичних дела? Потпуно је јасно да је ПУ Врање имала и има толерантан став према незаконитом одузимању детета од родитеља коме је дете судском одлуком поверено на старање.

Није добро што  у „рату Ристићевих“, њихова девојчица постаје медијски експонирана и што мајци на располагању остају медији, уместо да се извршењем баве државни органи. Посебно није добро што се поверење ускраћује органу старатељства, тј. стручном тиму Центра за социјални рад, који је позван да да стручно мишљење и припреми план извршења малолетног детета тако да сам чин извршења прође са најмањим могућим последицама по емоционални статус детета.

Оно што забрињава, а што је мој, не само утисак на основу разговора које сам водила приликом посете Врању, 17. септембра у Полицијској управи и са в.д. председника суда, већ и прилично чврст став након информације о састанку одржаном у Полицијској управи (ако су тачни наводи у Вашем листу), то је да у Врању влада једна „мачо“ филозофија, која се граничи са мизогинијом. Та филозофија мишљењу жене, па била она мајка детета, која има правноснажну пресуду, или стручни радник ЦСР, или је то заменица Заштитника грађана са сарадницом женом, не придаје значај. Да није тако, да ли би полицијски службеник на крају разговора „истрчао“ са питањем „А, зашто мислите да дете жели да живи код мајке? И да ли би в.д. начелника полиције Врања, на моје коментар да још није касно да се покрене кривични поступак према особи, при том њиховом запосленом, који је начинио кривично дело отмице детета, рекао, „Тачно је да смо то могли, али нисмо, али када би то сада учинили било би зато што то ви тражите“!

Подсетила бих све актере овог случаја, и оне чији рад Заштитник грађана има право  да контролише и оне које по Закону нема (тужилаштво и суд), да је први случај који је Србија изгубила пред Европским судом за људска права (ВАМ против Србије), био случај када отац није дозвољавао виђење девојчице са мајком и да је органима Србије наложено да ту грешку исправе. А у том случају чак и није било правноснажне пресуде, већ само привремене мере и одуговлачења судског спора.

Суд је утврдио да је прекршено право подноситељке представке на поштовање њеног породичног живота и да је дошло до повреде члана 8. Конвенције о људским правима.

Суд је такође, нашао да дужина побијаног грађанскоправног поступка, сама по себи, представља засебно кршење члана 8. Конвенције.

Одмеравајући висину казне Суд је утврдио да држава Србија треба да плати подноситељки представке, у року од три месеца од дана када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, 15.000 ЕУР (петнаест хиљада евра) на име нематеријалне штете и укупно 4.350 ЕУР (четири хиљаде три стотине и педесет евра) на име трошкова, с тим што те износе треба претворити у националну валуту тужене државе по курсу који се примењује на дан намирења, уз додатак средстава за сваки порез који би могао бити зарачунат.

Нажалост ове казне не плаћају они који доводе до кршења права грађана, већ сви грађани Србије који доприносе буџету.

Тамара Лукшић Орландић, заменица Заштитника грађана

Београд, 27.9. 2010. године

 

Заменица Заштитника грађана за права детета Тамара Лукшић – Орландић учествовала је 26. септембра 2010. године у Београду у својству предавача у раду семинара намењеног наставницима грађанског васпитања у основним школама и излагала на тему „Положај деце у сфери политичког живота“. Семинар је организавала невладина организација Грађанске иницијативе.

Заменица Заштитника грађана упознала jе полазнике семинара са радом институције Заштитника грађана, концептом права детета и искуствима из праксе Заштитника грађана у заштити и унапређивању права детета. Учесници семинара, наставници основних школа са територије Србије, показали су велико интересовање за рад институције Заштитника грађана, као и успостављање одређених модалитета сарадње, посебно у домену учешћа представника Заштитника грађана у раду са ученицима њихових школа.

Наставницима су подељени постери за промоцију сајта намењеног деци (www.pravadeteta.rs), постер у коме се најављује јавни позив за пријаву деце у Панел младих саветника Заштитника грађана и брошуре за ученике основних школа „Упознај Заштитника грађана“.

На крају семинара закључено је да је досадашња сарадња Заштитника грађана са невладином организацијом Грађанске иницијативе добар пут да се о правима детета, на што квалитетнији начин, упознају просветни радници и што већи број деце у Србији, и да би је стога требало наставити и унапредити.

Multithumb found errors on this page:

There was a problem loading image 'images/stories/24.09.10. - ustavni sud madjarske.jpg'
There was a problem loading image 'images/stories/24.09.10. - ustavni sud madjarske.jpg'

Заменице и заменик Заштитника грађана Тамара Лукшић – Орландић,  проф. др Зорица Мршевић и Милош Јанковић разговарали су са председником и председницом уставних судова Мађарске и Србије, господином Петером Пацолаием и др Босом Ненадић.

Заменица Заштитника грађана за права детета Тамара Лукшић – Орландић упознале је госте са надлежностима и овлашћењима Заштитника грађана и нагласила да се ауторитет и репутација ове независне институције у заштити људских права огледа и у константном повећању броја обраћања грађана и успешном решавању њихових захтева.

24.09.10. - ustavni sud madjarske.jpg

Председник Уставног суда господин Петер Пацолаи представио је модалитете досадашње сарадње Уставног суда и институције Омбудсмана у својој земљи, наводећи при том њихов значај у заштити људских права. Исказао је посебно интересовање за решавање притужби грађана у Заштитнику грађана у области најрањивијих групација.

Заменица Заштитника грађана за родну равноправност др Зорица Мршевић  и заменик Заштитника грађана за лица лишених слободе Милош Јанковић упознали су госте са проблемима са којима се суочавају маргинализоване и стигматизоване групе и навели активности које  Заштитник грађана реализује у циљу заштите и унапређења права најрањивијих група у нашем друштву.

На основу информација добијених од великог броја родитеља деце предшколског и школског узраста који су се ових дана обраћали Заштитнику грађана, Министарство просвете спроводи у потпуности Мишљење са препоруком Заштитника грађана о одлагању поласка деце у I разред основне школе, која нису завршила припремни предшколски програм у вртићима. Усвајањем Мишљења и спровођењем Препоруке Заштитника грађана отклоњени су проблеми предшколске деце која нису била у могућности да похађају припремни програм  неопходан за полазак у I разред основне школе.

Министарство просвете је 30. августа 2010. године упутило допис школским управама, директорима предшколских установа и школа у коме је дата могућност одлагање поласка предшколаца у школу, који нису, или су делимично, због пропуста у раду предшколских установа или болести, похађали припремни предшколски програм у трајању од девет месеци у школској 2009/2010.

Зашто сам за удаљавање кладионица од школа

Аутор: Тамара Лукшић-Орландић, заменица заштитника грађана за права детета

Пре тачно годину дана заштитник грађана је покренуо иницијативу за измене Закона о играма на срећу с циљем да се деци, дакле свима млађим од 18 година, не дозволи да несметано улазе у кладионице, да тамо проводе време, троше новац, а неки постају и прави зависници од коцке. Један од предлога за измену закона био је и да се повећа удаљеност играчница од основних и средњих школа са 150 метара на два километра. Треба рећи да је та удаљеност у суседним земљама мања – у Хрватској је 200 метара, у Црној Гори 250. Иначе, у већини уређених земаља одговорним властима и не пада на памет да у близини неке школе дозволе отварање објекта оваквог карактера.

Иницијативу заштитника грађана озбиљно је подржао једино градоначелник Београда и на свој агилан начин кренуо да „премерава” удаљеност кладионица од школа. Већ прва контрола је показала да се у четири централне београдске општине једна трећина кладионица налази на удаљености мањој од 150 метара. Надлежно Министарство финансија је тек тада, септембра 2009, дало тумачење у форми мишљења да се тих 150 метара рачуна тако да то „представља најкраћи пешачки пут од зграде школе до улаза у објекте у којима се приређују игре на срећу”. Колико су законито и правилно надлежни органи у прошлих годину дана примењивали закон и како примењују ово мишљење, предмет је контроле заштитника грађана. Остаје, међутим, чињеница да од 2004, када је закон донет, добрих пет година није ни постојало никакво упутство о начину мерења ове раздаљине.
Заштитник грађана је констатовао и да међу 52 основа за изрицање прекршајних казни приређивачима игара на срећу нема ситуације када се објекат отвори на удаљености мањој од 150 метара. У току поступка који је водио, добијен је одговор да то није потребно, јер се доказ о удаљености подноси приликом захтева за добијање дозволе за отварање играчнице. Логично би било такво објашњење кад пракса не би била следећа. Као доказ којим се регулише поступак добијања одобрења за отварање играчнице, била је довољна изјава приређивача да се кладионица налази на удаљености мањој од 150 метара. Да ли онда чуди то што је градоначелник у свом „блиц кригу” против кладионица у близини школа за кратко време открио и случајеве, међу којима је неславни рекордер једна кладионица на 35 метара од Друге економске школе! Симболично је што је градоначелник за вођење акције удаљавања кладионица од школа задужио свог помоћника Александра Шапића, некадашњег најбољег ватерполисту света, желећи, вероватно, деци да пошаље поруку да спорт треба да буде њихов избор, а не клађење.

Почела је нова школска година. Ситне и крупне поправке на школским зградама су завршене. „Дотерују” се и играчнице, мењају изглед да буду још привлачније за своју клијентелу. „Дотеран” је у јуну и закон и влада га је упутила парламенту. Обавезна удаљеност кладионица од школа сада је најмање 200 метара. Питам се само где се изгубила једна нула из предлога заштитника грађана!
Занимљиво је да предлагач закона често спомиње велике успехе у стављању илегалних кладионица под контролу, па следствено и убирање прихода од њиховог рада, а удаљеност сматра не много важном чињеницом. Приређивачи игара на срећу, власници кладионица, воле да кажу да је од удаљености кладионица од школа много важнија превенција и упиру прст на школу и родитеље. Па, кад они тако превентивно обраде децу и науче их шта ваља, а шта не, није битно да ли је кладионица на пушкомет од школе, или у њеном дворишту, као што је то случај са једном школом на Новом Београду. Неће бити да је баш тако! Чврсто стојим на становишту да је непостојање кладионица у видокругу деце, када су на безбедној удаљености да не могу школске одморе да проводе у њима, такође вид превенције, и то онај примарни. 
Верујем да ће законодавно тело са дужном пажњом размотрити текст који је послат у скупштинску процедуру и усвојити закон којим ће безбедност деце и у овом сегменту бити повећана.

 

Деца која због пропуста предшколских установа нису похађала припремни предшколски програм, имају право да им по захтеву родитеља буде одложен полазак у први разред, односно да у школској 2010/2011 години похађају припремни предшколски прoграм.

Министарство просвете, школе и вртићи сарађиваће у таквим случајевима како би направљени пропуст био отклоњен са што мање штете по децу. То је закључак поступка који је Заштитник грађана водио по притужбама родитеља чију су децу поједине предшколске установе примале у „старију групу“, уместо да су их, у складу са новим прописима, обавезно упућивале на припремни предшколски програм.

Заштитник грађана такође је уочио да поједине школе у Републици Србији, приликом уписа у школу деце старости од шест и по до седам и по година и даље тестирају децу и издају уверења и друге јавне исправе о спремности детета за полазак у школу, иако је то укинуто новим прописима који се заснивају на начелима инклузивног образовања. Инклузивно образовање заснива се на правилу да сва деца треба да иду у редовне школе, а да се за децу којима је потребна додатна подршка у школама припрема и спроводи индивидуални образовни план.

Мишљење и препоруке су доступне на сајту Заштитника грађана, у рубрици Мишљења, препоруке и ставови.

Друштво психолога Србије је на 58. сабору психолога, од 26. до 29. маја 2010. године, упознато са  Мишљењем и Препоруком Заштитника грађана, да се са потребним степеном флексибилности у односу на број ученика, односно одељења у школи, прилази решавању питања одређивања броја  стручних сарадника и њиховог запошљавања (психолози, педагози, социјални радници и стручњаци из области специјалне едукације).  Извршни одбор Друштва психолога Србије је 1. јула о.г. и званично подржао ову иницијативу Заштитника грађана Републике Србије.

Заменица Заштитника грађана за област права детета, Тамара Лукшић – Орландић је крајем маја 2010. године упутила Министарству просвете Републике Србије поменуто Мишљење са Препоруком. Основни циљ овог акта Заштитника грађана је задовољавање конкретно и стварно утврђених потреба ученика уместо поштовања унапред постављене математичке пропорције броја ђака и броја запослених сарадника, како се поступа по сада важећим правилницима. Ово је посебно значајно због новина које је донео Закон о основама система образовања и васпитања који је међу опште принципе образовања и васпитања укључио инклузивно образовање, односно квалитетно образовање у складу са способностима ученика и усмереност образовања и васпитања на дете.

Мишљење и Препорука заснивају се на оцени да је свакој од школа, у коју буде укључен већи број деце који захтева поштовање принципа инклузивног образовања, неопходно да као стручне сараднике имају психолога, педагога и социјалног радника и одговарајућег стручњака из области специјалне едукације, који ће имати активну улогу у спровођењу инклузивног образовања, али и у пружању стручне помоћи наставницима који непосредно и свакодневно раде са ученицима са сметњама у развоју. Они, истовремено, треба да буду стручна подршка осталој деци да са разумевањем прихвате своје школске другове којима ће бити потребан индивидуални образовни програм и већа пажња наставника.

Принцип усмерености образовања и васпитања на дете - ученика је неспроводив у одсуству психолога и педагога, који су квалификовани за процену способности ученика и начина на који је потребно наставни програм прилагодити детету.

Потребе за стручњацима овог профила су још наглашеније када се има у виду висок степен насиља у и око школе.

То захтева хитне измене постојећих правилника о мерилима за утврђивање цене услуга у основним, односно средњим школама, како се зову подзаконски акти на основу којих се сада врши одређивање броја потребних стручних  сарадника у основним и средњим школама.