а

Активности

Заменица Заштитника грађана Тамара Лукшић – Орландић са сарадницима извршила је 30. јула 2009. године непосредан надзор над законитошћу и правилношћу рада Центра за социјални рад у Суботици, у циљу утврђивања да ли је у раду овог Центра било пропуста који су довели до кршења права детета.

Истог дана, заменица Заштитника грађана са сарадницима обишла је и Дом за децу ометену у развоју „Колевка“, којом приликом је разговарала са директорком дома Мирјаном Чабрић и запосленима у овој установи и обишла децу која су на смештају у Дому „Колевка“.

 

Заменица Заштитника грађана за права детета, Тамара Лукшић – Орландић, са сарадницима и колегиницом из институције Покрајинског омбудсмана, Маријом Кордић, посетила је Дом за децу и омладину „Мирослав Мика Антић“ у Сомбору, ради утвриђивања актуелног статуса корисника дома И. М., о чијем је измештању из породице Заштитник грађана добио притужбу.

Дом је до 2008. године имао 80 смештајних капацитета, али новом одлуком о мрежи установа садашњи капацитет је 36 места, а собу дели од троје до петоро деце. У оквиру домског смештаја налази се и Прихватна станица са 15 смештајних капацитета, која је регионалног карактера и у којој су имена све деце која су ту боравила један период свог живота. Дом збрињава децу без адекватног родитељског старања, све до момента проналажења алтернативног облика заштите – повратка у сродничке породице, хранитељске породице. У дому постоје и радионице, где су изложени радови деце, рађени у сарадњи са њиховим васпитачима.

 

Заменица Заштитника грађана, Тамара Лукшић-Орландић, учествовала је 18. и 19. јуна 2009. године у дводневној јавној расправи о Закону о Народној скупштини и Пословнику Народне скупштине. Расправа је организована у Дому Народне скупштине. Заменица Заштитника грађана заложила се за  прецизно регулисање односа и одговорности између Парламента и независних тела, међу којима је и Заштитник грађана. Такође, указала је на потребу да се у будућем Закону о Народној скупштини  предвиди могућност формирања посебног сталног радног тела (Комисије) које би се бавило правима детета, имајући у виду да је реч о комплексној области и да је немогуће да област права детета буде предмет само једног од постојећих скупштинских одбора. Заменица Заштитника грађана истакла је и да је новим Пословником потребно врло прецизно уредити поступање са законским предлозима који су резултат народне иницијативе, како се не би поновио случај са Предлогом закона о измени и допуни Закона о слободном приступу информацијама и Предлогом закона о поступању са тајнама, за које је прикупљено по око 36.000 потписа грађана Србијеи који су предати Народној скупштини, а након тога више од годину дана се није знало где се ти предлози закона налазе, све док Заштиник грађана није покренуо поступак контроле рада надлежних органа управе.

b_280_0_16777215_00_images_stories_saopstenja_08.07.09._-_poseta_katalonaca.jpg


У оквиру сарадње Заштитника грађана и Oмбудсмана Kаталоније (SINDIC) делегација Kаталонског омбудсмана допутовала је у дводневну радну посету Заштитнику грађана.
Главне теме разговора су пројекти из области права детета и права лица лишених слободе.
Данашњем састанку присуствовали су Тамара Лукшић-Орландић и Милош Јанковић, заменици Заштитника грађана за права детета и права лица лишених слободе са сарадницима, представници каталонског омбудсмана и Мисије ОЕБС-а у Србији.

Непостојање институционалне подршке за жртве насиља и дугогодишња пракса заташкавања и омаловажавања насилништва у школама и свуда око нас, кључни су разлози због којих је случај насиља у учионици Средње техничке школе у Сремској Митровици откривен на Интернету, а не кроз рад институција.

Контрола коју је институција Заштитника грађана спровела показала је да су органи унутрашњих послова имали квалитетан контакт са школом, да су реаговали брзо и адекватно, али да су касно добили информацију о насилничком понашању.

Истовремено, утврђено је да су у дужем периоду у школи,  занемаривани индикатори који су указивали на потребу посебне пажње и превентивног рада са учеником који је насиље починио; да недостају школски програм о поступању за случај насиља, школски тим за превенцију насиља, да је евидентно одсуство координације на локалном нивоу са службама социјалне заштите, а забележено је и да је школа дала новинарима, дакле најширој јавности, на увид писани извештај школског психолога о ђаку. 

Одговорност професорке која није одмах и потпуно обавестила руководиоца школе о случају насиља, свакако ће бити предмет дисциплинског поступка.  

Да би, међутим, овај случај послужио унапређењу општег стања, нужно је сагледати га и из перспективе наставничког кадра и школства уопште, чији се друштвени значај деценијама урушава и над њим врши притисак, што није могло остати без погубних последица. Заштитник грађана упознат је са тиме да наставници који указују на проблем насиља и друге проблеме у школству немају довољну институционалну подршку, већ често сами бивају проглашени неспособнима. Да су школа и њени кадрови оснаженији, могли би више помоћи и себи, али и деци која упадају у вртлог насиља и не виде бољи или успешнији модел понашања.

Огромна пажња јавности која се манифестовала у овом случају доказује да је проблем насиља давно прешао границе појединачног и изолованог и да најшири круг грађана доживљава насиље као озбиљну претњу свом свакодневном животу и раду. Зато догађај у Сремској Митровици, који се могао десити и у готово свакој школи и институцији у Србији, опомиње да је крајње време за спровођење конкретних мера, а пре свега за заснивање појединачне и институционалне одговорности за превенцију и санкционисање насиља.

Поводом насилног инцидента у Средњој техничкој школи „Никола Тесла“ у Сремској Митровици, које је обелодањено прошлог викенда приказивањем снимка на Интернету, паралелно са поступком који је покренуло Јавно тужилаштво Заштитник грађана преконтролисаће да ли је у раду руководства школе и лица задужених за безбедност школе било пропуста, односно да ли су након инцидента одговорни без одлагања предузели све што закон захтева у оваквим ситуацијама.

„Декларативне изјаве о борби против насиља у школама, поред превентнивних активности морају бити праћене и конкретним мерама у сваком случају насиља. Ти случајеви се не смеју заташкавати нити сводити на питање дисциплинске одговорности ученика или наставног кадра“, изјавио је заштитник грађана Саша Јанковић овим поводом.

„Јавна је тајна да се у школама о насиљу ћути због `имиџа` школе или школских руководилаца, као и због тога што штетне последице указивања на насиље често осете жртве насиља или они који на проблем указују. То се мора променити и толерисање насиља мора означити као проблем велик најмање толико колико и сам чин насиља“, оцењује Јанковић.

Заменица Заштитника грађана Тамара Лукшић-Орландић са сарадницима извршиће надзор над радом школе у Сремској Митровици и органа унутрашњих послова у уторак, 23. јуна. У овом поступку Заштитник грађана тесно сарађује са јавним тужилаштвом.

 

natasa

Нама је свето оно што нам напише грађанин!

Србија је последња држава у Европи која је установила институцију омбудсмана и у томе, за шведским изворником, касни 150 година. За заштитника грађана, како је назив институције на републичком нивоу, изабран је Саша Јанковић 2007. године и то као општи парламентарни омбудсман, што значи да покрива целину људских права а може да предложи своје заменике за специјалистичке области, посебно наглашене у самом закону: права детета, права особа са инвалидитетом, права лица лишених слободе, права националних мањина и родна равноправност. Тамара Лукшић Орландић изабрана је за заменицу заштитника грађана за права детета новембра 2008. године. Она, за Демокрастко грађанство, говори о томе колико се поштују права детета у Србији, о конкретним проблемима које је до сада решавала и  о активностима које планира да спроведе за време свог мандата.

Које су надлежности заштитника грађана и од кога заштитник штити грађане?

Заштитник штити грађане од лошег, незаконитог, неправилног, неажурног рада органа државне управе, односно оних који треба да спроводе политику Владе. Он, при том, није овлашћен да контролише рад Народне скупштине, председника Републике, Владе, Уставног суда, судова и јавних тужилаштава, јер би то већ било задирање у неку сферу политике. Дакле, с једне стране, заштитнику је надлежност да штити од лошег рада органа управе, а са друге стране, да штити и унапређује људска права. Законом је дата могућност да Заштитник реагује и по сопственој иницијативи, а не само када му се неко обрати јер му државни орган није правилно применио закон. Значи, заштитник грађана може, на основу сазнања до којих дође, што је најчешће путем медија, да стави неку тему на јавну агенду и тражи да се то питање реши како би права грађана у тој области била боље заштићена. Мада, и ови случајеви су увек повезани са лошим радом управе. Никада то нису само угрожена људска права, већ је то скоро увек последица неког дуготрајнијег лошег рада органа управе. Сећате се како је рецимо било са личним картама, када су грађани током летњих месеци, када су вадили лична документа, долазили и у 3 ујутру да би сачекали ред... То је рецимо пример када се Заштитник огласи сам.

Заштитник грађана има могућност и да ради на унапређивању људских права тако што идентификује слабе тачке у законодавству а потом их кроз своје законодавне инцијативе унапреди. За један закон, рецимо, имамо неколико притужби које нам из различитих углова осветљавају једно законодавно решење. Ради се о Закону о финансијској подршци породицама са децом. Ту има неколико категорија права, која породице са децом остварују, па је једно од њих и такозвани родитељски додатак. Некада се то звало матерински додатак, па је онда због равноправности оба родитеља он преименован у родитељски, али је остао да буде везан за мајку. И шта се дешава у пракси... Рецимо, јави се родитељ који има српско држављанство, као и дете, али је мајка у поступку добијања држављанства, јер је држављанин неке бивше југословенске републике. Пошто је право фактички везано за мајку иако се зове родитељски додатак оно не може да се реализује. То дете неће добити тај додатак! Ето, како нам живот даје прмере да је закон мањакав, круто постављен и само декларативно недискриминаторан, а да у ствари, у неким случајевима, ви то право не може да реализујете.

Када смо већ код закона, да ли је законодавни оквир који постоји у Србији а регулише права детета добар и довољан и која су могућа побољшања?

Права детета су као концепт унета у Устав и то јесте једно достигнуће. Мањкавост је ипак, што основни принципи Конвенције нису као такви унети у садржај уставног текста, јер би то додатно дало на тежини. То би онда било потпуно комплетно, да се, рецимо, каже да су ти принципи, а  то је право на живот и развој, на недискриминацију, на најбољи интерес детета и право на партиципацију, односно уважавње мишљења детета, неприкосновени.

У различитим областима и у разним законима је право детета релативно добро позиционирано. Права детета се чак и терминолошки помињу, што до 2000. није био случај. Ми смо раније имали један заштитнички систем који је био заснован на бризи о деци, протектовању детета, које је мало, осетљиво, тражи заштиту... Дете се није уважавало као личност. Концепт права детета, пак, иде даље од тога и заиста уважава дете као личност у складу са његовим емоционалним, менталним и свим другим способностима. Због тога, сада, наше законодавство у многим областима даје тежину дететовом мишљењу. На пример, код доношења одлуке у поступцима развода родитеља суд уважава мишљење детета старијег од 10 година. Код промене имена такође. Међутим, ово се у пракси често не поштује. Ми имамо највише притужби на рад центара за социјални рад и то код одређивања старатељства над дететом у поступку развода брака... Све у свему законодавни оквир постоји, а наш је задатак да га сада тестирамо кроз све притужбе које добијамо и да уочимо где су уска грла.

Како се одвија тај процес, од момента када добијете притужбу до решавања случаја? Ко вам се најчешће јавља – родитељи или само дете? Каква је процедура и шта се дешава у пракси?

Процедура је таква да може и дете и законски старатељ да нам достави притужбу. До сада смо имали углавном  да то чине одрасли у име деце. Било је појединачних случајева где су се и сама деца јављала, али је то по правилу било у области образовања, и то су била старија, освешћена деца, од другог гимназије и старија, која су знала да имају одређена права и зато су их заступала. Такође, ми, по правилу, не примамо анонимне притужбе, али ако се из текста закључи да особа која подноси притужбу није навела своје име или име детета  како му не би нашкодила, онда се то узима у обзир као једна специфична околност и поступа се и по тој притужби.

Процедура је следећа: након примања притужбе покреће се поступак контроле одређеног државног органа.  Ми дајемо рокове од 15 до 20 дана да нам се орган на који се притужује изјасни, односно, да нам да одговоре на питања која постављамо. По правилу, ако је у питању школа или центар за социјални рад онда ми те притужбе прослеђујемо и њима надлежним органима – Министарству просвете и Министарству рада и социјалне политике, како би и они као надзорни другостепни органи имали увид у то која се права и где крше. Некада, они успеју први да реагују, па по хитном поступку траже разјашњење, утврди се да је било неправилности и онда тај орган да налог да се врши исправка.

Наш принцип је да ми дајемо поптуно поверење ономе ко је нама дао притужбу. Иако има и оних који манипулишу и дају нам само део информација, у доминантном броју случајева ми заиста нађемо неправилности. Како год, нама је свето то што нам напише грађанин.

Важно је напоменути да увек када проценимо да је неки случај ургентан, не дописујемо се са институцијама и органима управе, већ идемо директно на лице места, најављено или ненајављено, што нам Закон омогућава. И то је додатна снага којом располажемо. Директни контакт је незаменљив, али нажалост није тешко изводљив баш увек.

Да ли мислите да је овај механизам заштите ефикасан?

Иако немамо дугу праксу, јер заштитник је изабран пре непуне две године, а заменици раде свега неколико месеци, ја мислим да је институција стекла ауторитет. Омбудсман је инокосни орган и, у том смислу, све зависи од првог човека. Господин Јанковић је имао неколико иступања у јавности  када је то заиста било неопходно и сврсисходно, а и људи желе да нека нова институција има ауторитет. Има неразумевања код неких органа управе, који наступају са питањима: ко сте сада ви и шта тражите, али се то решава у ходу. Обавештавају се органи управе преко министарстава да постоји нова институција у систему и да су обавезни да нам дају све информације. Ми имамо право увида у све информације и списе којима орган располаже у одређеном предмету и право на посете институцији, тако да нико не може да каже: Е па нисте се најавили... То даје једну снагу институцији и, ако ви радите савесно, то, на дужи рок, може да да неке конкретне резултате, а да не остане све само мртво слово на папиру. Чињеница је да наша мишљења нису обавезујућа, али до сада имамо добар резултат.... Некако се прихвата то што ми кажемо. Мислим да је тако зато што увек излазимо са снагом аргумената. То је наш начин да се боримо против јавашлука и неког немарног односа,  непрофесионалног рада и непримене закона.

Кажете да радите свега неколико месеци, а резултати су охрабрујући. Наведите нам, молим Вас, неке примере из праксе који су на Вас оставили најјачи утисак.

Ми још увек имамо почетнички ентузијазам за који се надам да ће опстати. Имамо екипу посвећених људи која ради у области права детета и до сада, мени све то супер функционише. Ја сам лично задовољна са оним што смо до сада урадили.

Ево, на пример једног случаја који смо решили: У питању је била међународна отмица, када је отац одвео ћерку из Хрватске, деведесетих година, иако је тамошњи суд доделио дете мајци. Отац ју је, све једно, довео у Србију. И Министраство унутрашњих послова је покушавало да им уђе у траг, но нису успели. Ја сам чула за случај од хрватског омбудсмана за децу и рекла: Хајде да покушамо! Од МУП-а смо добили одговор да их немају у евиденцији, али сам знала да можемо да се обратимо и Министарству просвете, јер знам да они имају базу свих ученика. Обратили смо се њима и они су нам по имену и презимену девојчице и оца утврдили да живе у том и том месту. Ми смо то проследили омбдсману хрватске и сада мајка зна да је дете живо, што није знала годинама... Видећемо како ће се случај завршити...

Ево и још једног примера који је парадигматичан! Ради се о проблему дискриманције ромске деце у школама и то деце која су дискриминисана и од вршњака и од наставника. Ту је био врло озбиљан проблем у једној београдској основној школи, у центру града, где смо проценили да треба одмах да одемо и обавимо разговор са директором. Ишли смо мој колега Горан Басић, заменик за права националних мањина и ја. Након тога смо отворили поступак према школи, обавестили о томе Министарство, које је са своје стране покренуло поступак инспекцијског надзора. То још увек у току, али мисилим да се ситуација смирила након разговора са директором, где смо објаснили да је у питању насиље над дететом и злостављање детета. Мало су нас чудно гледали, али сам сликовито појаснила да није злостављање само кад се дете везује за радијатор, већ и када се, ниподаштава, игнорише,  искључује из вршњачке групе, када му се подсмевају, и то не само вршњаци... Ситуација се полако смирује. И дете је кроз све то ојачало и сада све то лакше подноси. Иначе, када год надјемо да је било непоштовања закона и нептавилности у његовој примени, Заштитник грађана том органу доставља препоруке како да се тај проблем реши.

Шта још планирате да урадите током свог мандата?

Планирамо, да као и до сада, сваку притужбу гледамо као појединачну притужбу. Да у свакој притужби видимо једну особу, дете и његова права. То је начин на који желимо да радимо. Свака притужба има име и презиме. Жеилмо да се на крају то дете, коме су нека права била повређена, нађе у повољнијој ситуацији но што је било пре него смо ми почели да радимо на случају.

Едукација је, свакако, неопходна! Управо из штампе излазе броушуре намењене деци старијих разреда основне школе и средњошколцима. Брошуре говоре о томе  шта могу, а шта не, да очекују од институције заштитиника грађана. Брошура има и промотивни карактер, па не промовише само институцију, већ и сама права детета. У свакој брошури су наведена по три примера неких потенцијално угрожених права деце, тако да деца могу да имају представу о томе када и зашто могу да се обрате заштитнику грађана...

Такође планирамо да окупимо људе који су експерти за поједине области права детета и да са њима радимо на различитим пројектима. Један ће обухватити закон о деци. То је и предлог Комитета за права детета, када је разматрао иницијални државнио правима детета. Доношењем закона би много боље могла да се прате средства која држава у буџету намењује деци, што ми сада немамо. Тренутно располажемо подацима колико укупно средстава иде на образовање али не знамо колико буџетских средстава иде само на децу до 18 година.То је само једно од питања која ћемо покушати да решимо започињањем рада на том закону. Извештај о спровођењу Конвенције

Ове године се навршава 20 година од усвајања Конвенције о правима детета и планирамо да тај важан догађај, који је направио прекретницу у прихватању права детета као легитимних, широм света, па и код нас, достојно обележимо.

 

Наташа Чорбић